Izvor: Vostok.rs, 03.Feb.2013, 17:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nepoznati heroji Staljingrada
03.02.2013. -
O heroizmu i junaštvu vojnika za vreme Staljingradske bitke napisano je mnogo. Ipak posebna stranica među tim borbama je podvig lekara sanitaraca. Oni su iznosili ranjene sa polja bitke, pružali pomoć pod mecima. Često su morali da pomažu ne samo svojim vojnicima, već i nemačkim. Prema Hipokratovoj zakletvi, u vreme ratnih dejstava lekar je dužan da spašava i svoje i tuđe. O tim surovim danima borci Crvenog krsta su pričali dopsiniku Glasa Rusije.
Od >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << juna 1941. goidine u Staljingradu i oblasti počinju da se formiraju bolnice. Od 1941. do 1943. godine za front su radile već 432 bolnice. U vojne bolnice su pretvorene škole, bolnice. Veći deo medicinskih radnika su bile žene i tinejdžeri koji su bili hitno pozvani u pomoć frontu. Prektično niko od njih nije imao iskustvo u radu. Neki su stigli da završe tromesečne kurseve medicinske pripreme. Pružanje prve medicinske pomoći moralo je da se uči samostalno. Svakog dana stotine ranjenih su prebacivane u bolnice. Dolaskom mrazeva situacija se pogrošala. Na zimu 1942. godine temperatura je dostigla minus četrdeset. U gradu je započela epidemija tifusa, govori Antonina Georgijevna Grigulič (Morozova). Na leto 1942. godine kao 16-godišnja devojak krenula je u sanitarnu vojnu bolnicu.
Od kraja novembra su započele žestoke borbe. Bomardovanja i raketiranja nisu prestajala. Ranjeni i ubijeni nisu mogli da se prebroje, govori Antonina Georgijevna. Ona je zajedno sa svojom drugaricom išla u pomć borcima.
- Kada su Nemce konačno razbili ovde kod Staljingrada, svi smo se vratili na liniju fronta da pomažemo da se sakupe naši vojnici i ubijeni Nemci. Zima. Ljudi su ležali pod snegom. Mi smo ih otkopavali. Sve smo skupili. Hoćeš, nećeš. Dve devojske su vukle vojnike, slagale ih i sahranjivale. U oblasti Peskovatka mnogo je sahranjenih – i Nemaca i naših. Tamo su ostali zarobljeni Nemci. Mi smo ih uzeli u bolnicu i lečili.
Odnosi između Nemaca i Rusa van polja bitke do danas ostaju malo proučena stranica u istoriji rata. Zato je posebno zanimljiva priča Valentine Fjodorovne Polesne (Jutaeve) koja je služila u sanitarčnoj četi na prvoj liniji. U zimu 1942. godine uputili su je sa posebnim zadatkom u nemačku vojnu bolnicu koja se nalazila u zgradi crkve 15 kilometara od Staljingrada. Ona se dobro seća prvog razgovora sa nemačkim lekarom.
- Došla sam uveče u bolnicu i predstavila se. Na rukavu sam imala crveni krst. Kažem: ja sam sovjetski medicinski radnik. Komandant bataljona mi je rekao da moram da odigram ovu ulogu. U Hipokratovoj zakletvi se kaže da za vreme rata vojni lekar svake zemlje mora da spasava i svoje i bolesnike protivnika. Ja sam lekara podsetila na to. On je ustao i mirno rekao: Ja vas razumem, ja sam lekar. Učiniću za sovjetske vojnike i svoje sve što je u mojoj moći.
Bukvalno nedelju dana kasnije Valentina Podlesna je zajedno sa nemačkim lekarom spasavala sovjetskog borca:
- Naši vojnici su doneli na nosilima sovjetskog potporučnika, rođenog 1916. Kada su ga doneli, zamolila sma glavnog lekara, hirurga Nikolasa, da ga vidim. On je meni preko Poljaka koji je tamo bio rekao: Rana u blizini aorte. Ne može da se transportuje. Operaciju mogu da uradim, ali samo ako potpišete. Dobar ishod ne garantujem. Nisam mogla ništa da učinim. Sve jedno ga ne bi dovezli. Potpisala sam. On je operisao, sve je prošlo uspešno. Za dva-tri dana već je mogao da se transportuje. Izvestila sam o svemu komandanta bataljona i dovezli su ga u našu sovjetsku bolnicu.
Aleksandra Dibiževa,
Izvor: Glas Rusije
.jpg)
