Izvor: Politika, 02.Sep.2015, 22:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nemoćni i nasamareni
Koliko platiš, toliko dobijaš: „Vaša zaova će biti smeštena na poslednjem spratu. Jeste da nemamo lift, ali joj, iskreno, on i nije potreban jer je gospođa nepokretna. I sami znate da ste smeštaj u domu platili znatno manje, tako da ne možete očekivati luksuz. Što se tiče kuhinje, ne brinite, biće uskoro premeštena sa prvog sprata u prizemlje.”
To je realnost s kojom se često susreću nemoćni i stari kad ih srodnici smeste u dom. I ako ste mislili da od toga nema goreg, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << varate se. Ima!
„Za sat vremena spakujete kofere! Zatvaramo dom. Gde ćete dalje? E, pa tu vam ne možemo pomoći... Ovo je i za nas iznenađenje. I mi smo ostali bez posla. I mi nemamo kud. Inspekcija nas je zapečatila. Da vam vratimo novac? Ni njega više nema.”
Neprihvatljivi uslovi života, nezadovoljavajući nivo higijene, loš odnos zaposlenih prema korisnicima, manjak stručnog osoblja – problemi su sa kojima se često sreću starije i nemoćne osobe kada zbog zdravstvenih problema ili iz nekih drugih razloga moraju da počnu da žive u domu za stare. Uslovi smeštaja su različiti, od veoma kvalitetnih u čijim blagodetima korisnici mogu da uživaju ako odvoje i do 1.000 evra, do tek prihvatljivih za život, jer su mnogi domovi zapravo adaptirani hosteli, fabričke hale, pansioni za pružanje turističkih usluga, kafane… Svakako nisu valjana mesto za smeštaj starih osoba kojima je potrebna i posebna nega, a do takvih „divljih” domova inspekcija najčešće dolazi po prijavi srodnika, komšija ili preko oglasa..
U organizaciji „Amiti” upozoravaju da tek svaka osma starija osoba u Srbiji svojevoljno živi u privatnom domu za pripadnike „trećeg doba”, dok je kod svakog četvrtog starijeg građanina naše zemlje boravak u državnom domu njegov lični izbor. Poseban, i ne manje važan, problem jeste i odnos zaposlenih prema korisnicima. Često je bezličan ili površan, pa se štićenici osećaju kao nasamarene komšije ili nedovoljno dobri stanari.
Vlasnici domova u Srbiji umeju dobro da se pripreme za dobijanje licence, a kad inspekcija završi obilazak, ti uglancani dvorci za smeštaj starih prestaju da liče na one koje su inspektori proverili. Soba sa dva ležaja pretvara se u četvorokrevetnu, iz kuhinje odjednom iznikne još jedna spavaća soba, dvorište postaje parkiralište… Zato je važno, poručuju inspektori socijalne zaštite, da budući korisnici ne biraju staračke domove bez licence, jer garancija za takav smeštaj ne postoji.
Kome onda da se požale nedužni građani koji ostaju bez krova nad glavom i obećane brige, ako se zna da u Srbiji, u Beogradu, u Mirijevu, i te kako jeste moguće da u domu za stare, ovenčanom državnom dozvolom za rad, baš pod krovom kuće spava nepokretna starica dok oko nje gori vatra?
