Izvor: Blic, 15.Avg.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nemamo više velikih predstava
Nemamo više velikih predstava
U timu reditelja Rahima Burhana koji ovih dana u Malom pozorištu 'Duško Radović' priprema predstavu 'Beli, beli svet', nalazi se i naša poznata i priznata glumica Neda Arnerić. Ona u ovoj predstavi, koja će premijerno biti izvedena 23. avgusta u Centru 'Sava', igra zlu majku jednom od junaka komada koji je, prema romskoj bajci sa Kosova i Metohije, napisala dramska spisateljica Milena Marković. 'Nalazimo se na prelasku rada na drugom delu predstave, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koji na neki način ne treba da bude deo sveta u kome živimo, već podzemni svet, had, crni svet, svet koji možda postoji u nama ili objektivno, ko će znati', pita se sagovornica 'Blica', objašnjavajući fazu priprema za premijerno izvođenje ove predstave.
Često se ističe posebnost i neobičnost rada reditelja sa kojim sarađujete na ovom projektu?
- Tek kada smo došli do ovog, drugog dela predstave, otkrivam onakav način rada Rahima Burhana o kome je toliko bilo reči i koji su mnoge kolege isticale ranije. Otkrivam korenje iz koga je on crpeo svoj način rada i koji sledi, onu vrstu pozorišta koje smo gledali na Bitefu, poput Barbe, Pine Bauš. Reč je o nekoj vrsti posvećenog teatra, kada glumac mora da učestvuje u procesu, a ne samo da sluša i sledi rediteljeve instrukcije. Mene ovaj način rada, kada reditelj traži od nas da glasno kažemo šta mislimo i osećamo, vraća u ranu mladost, u školu. On traži da zaboravimo na sve konvencije na koje nas je naterala ova pragmatična, površna svakodnevica u koju smo ušli. Mi smo zaboravili da se prepustimo dubini umetnosti i onome što ona pruža.
Mislite li pri tom na svakodnevicu?
- Moja generacija je više bila okrenuta sebi i više se bavila sobom, a manje spoljašnjim svetom. Mladi ljudi danas su u drugačijoj situaciji, njih spoljašnje okolnosti nisu ostavljale na miru. Vidim da neki zapisuju česta Burhanove izlete u istoriju iz vremena one Jugoslavije, kad je bilo mnogo drugačije.
Kakva će to vrsta predstave biti po vašem osećanju?
- Svakako ne pokazivačka, teatar kojim se mi trenutno ovde bavimo nije pokazivački. Zato i mi koji nemamo mnogo posla u ovom prvom delu predstave po ceo dan sedimo na probama, slušamo, gledamo, učestvujemo...
Govoreći o tome šta ova predstava nije, kao da ste rekli šta naše pozorište danas jeste?
- Mislim da smo se mi malo pogubili, malo smo otišli u površnost. Nemamo više onako veličanstvenih predstava kao što je, recimo, nekada bila predstava 'Pozorišne iluzije'. Ona mi je ostala u sećanju kao poslednja velika predstava iz tog perioda, posle kojeg je došlo da raspada zemlje i do ovoga kroz šta smo prošli.
To je bilo, međutim, sada je u toku pravljenje nečeg novog u čemu vi aktivno učestvujete?
- Nemojte mi sada to pominjati, u ovom momentu sva moja energija je usmerena na predstavu. Jako mi je daleka ta pragmatična svakodnevica, pa i rad parlamenta.
Kog žanra je po vašem osećanju sednica Skupštine shvaćena kao, recimo, epizoda jednog dužeg TV serijala?
- Ne bih to poredila sa bilo kojim žanrom, jer reč je o učenju deteta da hoda. Vrlo je ozbiljna stvar, rađa se novi čovek, otprilike taj parlament i ti zakoni i država uopšte, sve je to kao učenje bebe da hoda kako bi sutra postala veliki čovek. U taj posao je uključeno mnogo ljudi i sebe doživljavam samo kao jednog od malih šrafova u velikom mehanizmu.
S obzirom na to da ste umetnica, da li ste lično zadovoljni ponašanjem države prema kulturi, njenim sistemskim rešenjima...
- Nije tu reč o sistemskim rešenjima i zakonima, svi bi trebalo da se malo više okrenemo poslu koji znamo da radimo, da se svi vratimo svojim osnovnim zanimanjima, da se lekar bavi samo svojom strukom, glumac svojom, a ne da svi znamo sve. Tako bi i bez sistemskih zakona postigli više, dok, uzgred budi rečeno, ti zakoni ionako služe samo nekom ekonomskom delu poslovanja pozorišta, ne znam, broj zaposlenih i slično. Pravljenje predstava nikada nije zavisilo od zakona već uglavnom od posvećenosti.
U kakvim ste 'odnosima' sa filmom, ako ne vara utisak, niste mnogo prisutni u sadašnjoj produkciji, novim filmovima?
- Nisam snimala ništa već neko vreme. Pratim naravno šta se snima i vidim da nije bilo puno uloga koje bih ja mogla da igram. Međutim, i naš film je malo u krizi koja, za razliku od pozorišta, ne može biti prevaziđena bez para. Film je umetnost koja se ne može praviti bez puno novca, to je jako skupa zabava i ako se radi uz pomoć štapa i kanapa, odmah se vidi. Siromašno pozorište kao umetničko opredeljenje može da postoji, ali siromašan film ne. Željko Jovanović
