Izvor: Politika, 23.Jan.2013, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nema razvoja privrede bez podrške osiguranja
Povodom teksta ,,Osiguranje kao mobilizator kapitala”, ,,Politika“, 21. januara
Osiguranje je delatnost sa dugom tradicijom koja je vekovima bila podrška ekonomskom razvoju. Engleska i mediteranske zemlje od srednjeg veka duguju svoj razvoj upravo osiguranju. Pomorski poduhvati zahvaljujući kojima su otkrivani novi kontinenti i širio se uticaj Evrope preduzimani su kada su vlasnici brodova i tereta obezbedili zaštitu od plovidbenih rizika.
U modernom dobu takođe >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se ne može zamisliti razvoj privrede bez podrške osiguranja. U Evropskoj uniji svake godine naplaćena premija iznosi više hiljada milijardi evra, a u milijardama evra se iskazuju i ulaganja osiguravača u privredu država članica.
Osiguravači su najznačajniji investitori u razvijenim zemljama. Rast malih i srednjih preduzeća podstiče se kupovinom akcija od strane osiguravača. Oni daju povoljnije kredite, ulažu u nekretnine, kupuju državne obveznice i druge hartije od vrednosti.
U osiguranju i delatnostima koje su sa njim u vezi radi desetine hiljada zaposlenih, a svake godine se zaključi više miliona ugovora o osiguranju. U novije vreme ono značajno doprinosi socijalnoj sigurnosti građana jer se reformom obaveznog zdravstvenog i penzijskog osiguranja smanjuju davanja po ovom osnovu i obezbeđuju putem privatnog osiguranja.
Činjenica je da se u Srbiji i nakon sprovedenih reformi ovoj privrednoj delatnosti nedovoljno pridaje značaj. Očekivalo se da će Zakon o osiguranju iz 2004. doprineti bržem razvoju tržišnog osiguranja.
Međutim, ubrzo posle njegovog donošenja oduzeta je dozvola velikom broju domaćih društava za osiguranje i otvoren put za strana ulaganja. Ova ulaganja su dobrodošla, ali razvoj društava s domaćim kapitalom ne bi trebalo zanemariti.
Društvima za osiguranje su dozvole oduzete a da prethodno nije bilo pokušaja donošenja mera za njihov oporavak, što je zakonska obaveza organa koji sprovodi nadzor nad njihovim osnivanjem i poslovanjem. Stručna javnost je bila zatečena činjenicom da je ovaj nadzor poveren centralnoj banci, što u drugim državama, pa i u državama članicama EU, nije slučaj.
Poznato je da se nadzor poverava posebnim nezavisnim telima u kojima su zaposleni vrhunski stručnjaci. Nema sumnje da zakonodavac nije u dovoljnoj meri zaštitio nacionalne interese u ovoj oblasti. Na to ukazuje više zakonskih pravila.
Zakon o osiguranju je na primer predvideo obavezu specijalizacije društava za osiguranje, što je za zemlju u ekonomskim teškoćama veliki teret. Takav način prestrojavanja takozvanih mešovitih društava za osiguranje (a u Srbiji su poslovala samo takva društva) ima veliku cenu i zato su čak i propisi EU dozvolili da se ne moraju specijalizovati društva koja su u vreme donošenja tih propisa već poslovala kao mešovita.
Na taj način su mnogo razvijenije zemlje sprečile poremećaje na tržištu i smanjenje troškova, a srpskom zakonodavcu to nije bio problem.
Društvima za osiguranje u Srbiji je zabranjeno da obavljaju poslove reosiguranja, iako je poznato da takva zabrana nigde ne postoji. Time se urušio kapacitet domaćeg reosiguranja, a poznato je da bogate zemlje posebnu pažnju poklanjaju upravo smanjenju odliva sredstava osiguranja putem reosiguranja.
Osnovni kapital za osnivanje društava odmeren je u iznosu koji praktično onemogućava osnivanje društava s domaćim kapitalom i primeren je razvijenijim ekonomijama. Zakon gotovo da onemogućava osnivanje neprofitnih društava za uzajamno osiguranje, jer su uslovi za njihovo osnivanje čak teži nego za osnivanje akcionarskih profitnih društava.
U razvijenim zemljama neprofitna društva su dobrodošla jer se putem njih obezbeđuje osiguravajuća zaštita i u onim slučajevima kada je nemoguće obezbediti kod akcionarskih društava, ili je moguće, ali pod nepovoljnim uslovima.
Tako danas u Srbiji, koja je decenijama imala neprofitno osiguranje, nije osnovano nijedno društvo za uzajamno osiguranje! U drugim razvijenim ekonomijama nije nepoznato da se, između ostalog, osiguranje rizika u poljoprivredi obezbeđuje preko mreže društava za uzajamno osiguranje u saradnji sa državom. Poljoprivrednicima se tako uz povoljnu premiju obezbeđuje zaštita useva od prirodnih nepogoda i drugih rizika.
Nije mali problem srpskog osiguranja nepridavanje većeg značaja struci. Na rukovodeća mesta su neretko postavljani pojedinci koji se nisu ranije bavili osiguranjem, ili nisu imali dovoljno iskustva na ovim poslovima.
Praksa da rukovodioci budu iz politike, a ne struke datira iz ranijih vremena kada su samo politički podobni kadrovi mogli da budu direktori u osiguravajućim organizacijama.
Krajnje je vreme da se formira telo koje bi bilo sastavljeno od priznatih stručnjaka u oblasti osiguranja, koji bi se uključili u donošenje strategije razvoja osiguranja u skladu sa standardima Evropske unije prilagođenim potrebama i mogućnostima Srbije. To bi bio dobar put za pokretanje naše do temelja uzdrmane ekonomije.
Šef Katedre za osiguranje, Poslovni fakultet Univerziteta ,,Singidunum”
Jasna Pak
objavljeno: 23/01/2013
