Izvor: Blic, 30.Sep.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nema ničeg goreg od nezaposlenosti
Nema ničeg goreg od nezaposlenosti
Ni posle nekoliko godina rada u pozorištima na liniji Niš, Novi Sad i Sombor pa i Banja Luka, mlada rediteljka Olivera Đorđević nije posustala. I dalje uglavnom radi izvan Beograda, ali se u ovom trenutku priprema da režira svoj prvenac u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
Da li se nešto promenilo u vašem načinu izbora pozorišta od našeg poslednjeg razgovora za 'Blic', ili ste i dalje reditelj sa rancem na leđima? >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
- Na žalost ili na sreću, i dalje sam na točkovima. Moguće je i da ne moram baš toliko da se seljakam iz grada u grad, iz jednog u drugo pozoršte, ali mi takav način rada još uvek veoma prija. Šta mislite o opasnosti da 'pregazite', s obzirom da ste tokom leta uradili već dve predstave?
- Nije tako sve vreme, mada nemam ništa protiv rada. To je kao i sa glumcima, najgore je kada se ne radi. Sebi sam obećala da ću, ako samo osetim da sam se zasitila posla, odmah napaviti pauzu. I to veliku. Koja je to vrsta projekata koje radije prihvatitate?
- Još uvek nisam bila u prilici, ali i inače nikada sebi ne bih dozvolila da iz fotelje birkam projekte, po principu ovo hoću ovo neću. Meni je najvažnije da za predstavu koju želim da radim imam dobru podelu. Takav je slučaj bio recimo sa predstavom 'Momci iz benda' novosadskog Pozorišta mladih. Na drugoj strani, ponudili su mi iz Banja Luke 'Ljubinka i Desanku' Aleksandra Popovića što uopšte nije bio moj izbor, ali je na kraju predstava bila veoma dobra.To znači, ne bežim od toga da radim po zadatku. Priče po kojima je potrebno sačekati inspiraciju kako bi se moglo raditi, posledica su razmaženosti. Svaki reditelj bi trebalo još na Akademiji da bude osposobljen da izađe na kraj sa svim i svačim, makar na nivou zanata. Ne mogu se baviti sobom i svojim privatnim željama u predstavi koju neko treba da gleda, koju na kraju krajeva, neko treba da odobri i pronađe neki novac za nju.
Znači li to da je vaš, ali i umetnički život svakog reditelja ispunjen nizom kompromisa?
- Čak i kada da je reč o komadu koji neko najviše želi da radi, uglavnom je reč o kompromisu. Jer, bez obzira na lične želje i afinitete, predstava je zajedničko delo, i nju treba da gleda mnogo ljudi. Moj je princip da predstava mora biti profesionalno dobro urađena. A da li ona meni nešto posebno znači, to je moja lična stvar. Moje želje ne smeju rasturiti ekipu, ugroziti predstavu ili naškoditi pozorištu u kome radim. Oni moraju da dobiju od mene ono što se očekuje - profesionalno urađenu predstavu, a da li je meni taj rad bio nešto najbolje ili najgore u životu, to je moja lična stvar. I u Novom Sadu uglavnom radite izvan velikih pozorišta, češće radite u Pozorištu mladih nego li u SNP-u. Zašto?
- Kako vreme odmiče, sve više naginjem vaninstitucionalnom viđenju pozorišta. Ne znam da li je reč o samoupravljanju, socrelizmu ili nečem trećem, tek većina ljudi koji se nalaze u pozorištima kao da nisu tu zbog onoga što je najbitnije - zbog predstave. Kada je pak reč o trupi, o grupi ljudi koji se okupila oko nekog projekta, sasvim se drugačiije radi. Tu nije važno, kao što jeste u takozvanim velikim pozorištima, da li se mi družimo posle probe, da li se držimo zajedno, da li vodimo računa o tome ko je zašto i zbog čega tu. Ukoliko mi te stvari jednog dana postanu važne više se neću baviti ovim poslom. Prilično ste radikalni i gorki. Da li je to zbog 'uvida u materiju' ili je nešto drugo posredi?
- Neću da dozvolim da kada me neko pita šta trenutno radim kažem - nemoj ništa da me pitaš, ili - pusti grozno je. Što je prilično čest odgovor koji se može čuti. Ovaj posao oduzima previše energije, oduzima privatni život i mnogo slobodnog vremena i bolje je otvoriti trafiku nego ga raditi na taj način. Šta je to što ste hteli i uspeli da uradite, a šta biste želeli a niste u prilici da radite?
- Radila sma dve predstave u Pozorištu mladih u Novom Sadu, 'Momci iz benda' i 'Bombradovli smo Nju heven' koje su možda najbliže onoj vrsti komada koje volim. Međutim, u julu sam u pozorištu 'Portal', završila Šekspirovog 'Otela' i ispostavilo se da nismo pogrešili što nismo radili neku komediju već upravo jedan tako veliki komad. U avgustu sam za Udruženje građana Argon iz Sombora, dakle takođe gotovo privatna produkcija, radila tekst 'Pacijent doktora Frojda' Mire Gavrana, i to mi je takođe prijalo. Lično bih najradije radila mjuzikl ali je to besmislen pokušaj osim u Ujvidenkisinhazu u Novom Sadu. Zašto baš tamo?
- Ne zato što drugde nema uslova već zbog toga što takva vrsta predstava zahteva posebnu vrstu discipline koju mi nemamo. Mi smo jako mala pozorišna sredina u kojoj se sve vrti u krug. Bilo da je reč o idejama, o ljudima, o tehnici, o svemu. U takvom okruženju nije moguće uraditi tako zahtevnu predstavu kao što je mjuzikl. Najavljena je vaša predstava u Jugoslovenskom dramskom pozorištu; o čemu je reč?
- Reč je o komadu jako popularnog američkog pisca Kristofera Duranga. On je pripadnik generacije studenata sa Jela zajedno sa Meril Strip, Sigurni Viver i tim ljudima, i pored pozorišta piše za televiziju. Kada će se predstava raditi ne znam jer smo sada svi na stend baj aranžmanu. Prvo Jugoslovensko dramsko pozorište se i dalje gradi onda, došlo je do smene uprave i sada cela priča treba ponovo da prođe kroz Upravni odbor i još neka tela. Ako se to ne ubrza, moraću ponovo na put. Željko jovanović
