Izvor: Blic, 11.Nov.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nema nama ništa bez nas samih
Nema nama ništa bez nas samih
Već istorijsko renoviranje Pozorišta na Terazijama ponovo je došlo pod lupu javnosti. Jer, proneo se glas da sve (nažalost) valja raditi ispočetka. Čelni čovek te teatarske kuće, Mihajlo Vukobratović, koji je ujedno urednik Kulturno-zabavnog programa RTS-a sa honorarnim statusom, kaže da takve ocene nisu sasvim precizne.
'Vratimo se na period od pre dve godine kada sam došao u ovo pozorište. Zatekao sam tada orkestarsku jamu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i binski prostor pune vode, praktično čitavu zgradu izobijanu, narkomane na stepeništu, fekalije, mokraću i neverovatnu količinu smeća. Kada se kaže 'građevinski radovi u Pozorištu na Terazijama' valja imati u vidu da su oni počeli 1989. a do 2000. urađeno je, u stvari, samo ono što se zove priprema, odnosno sve je razvaljeno. Interesantan je podatak da se u ono vreme pristupilo radovima na orkestarskoj jami bez prethodnog takozvanog sondiranja terena i uprkos upozorenjima, onda još živog, arhitekte Samojlova, koji je projektovao ovu zgradu. Rezultat je bila voda u orkestarskoj jami koja je probila i nakon betoniranja. Potom slede problemi oko cevi i dotoka vode sa Trga Nikole Pašića. Da skratim priču, taj problem je saniran 2001. Sledeće što smo uradili bilo je sređivanje određenih prostora, na primer probne sale i odeljenja za marketing, i okupljanje ljudi koji su bili rasuti po gradu. Grad je, moram reći, zaista pomogao u, da ga tako nazovem, šminkanju delova ovog pozorišta, što će nama omogućiti da do kraja godine otvorimo kabaretsku scenu. No, najvažnije od svega je što su nadležni ljudi u gradu uhvatili koren problema, ustanovili da nema čak ni potpune dokumentacije, napravljena je koncepcija kako to pozorište treba da izgleda i šta da sadrži...
Dakle, došlo se do pozitivne nule?
- Došlo se značajno iznad pozitivne nule. Jer, evo, objavljen je javni konkurs za idejnog projektanta, potom slede i drugi koraci... Sve u svemu, trebalo bi početkom leta da ovde budu prvi radnici.
Ako smem da pojednostavim - znači, posle 14 godina idemo ispočetka?
- Preciznije, prvi put idemo ispočetka sa čistih temelja.
Kada bismo mogli videti prvu predstavu u tom pozorištu?
- Ja, kao skeptik, verujem da će se to dogoditi dve godine od momenta kada tu dođu radnici. Uveravaju me da je potrebno i manje, ali koga je zmija ujela i guštera se boji. Dakle, jesen 2005. Nadam se. Vidite, nema nijednog velikog grada u svetu koji nema muzičko pozorište. Pri tom treba imati u vidu i činjenicu da su muzičke predstave vrlo skupe. Tek sada, prvi put posle mog dvogodišnjeg mandata, urađen je pravi mjuzikl 'Kis mi Kejt', kapitalno delo te vrste rađeno na osnovu Šekspirove 'Ukroćene goropadi', koje je, kao što znamo, doživelo svetsku slavu. Pre četrdesetak godina ono je igrano u ovom pozorištu, a sada premijeru očekujemo sredinom decembra na sceni 'Kulta'.
Vi paralelno radite i kao urednik Kulturno-zabavnog programa. Šta je to što ste vi zaista novo doneli televiziji?
- Pre svega, u ovom trenutku na tom mestu sam tek par meseci i to u takozvanom honorarnom statusu. Moj zadatak je da se formuliše, koncipira, reorganizuje i postavi na noge zabavni program. Ne bih sada govorio o lošim stvarima, hteo bih da kažem da ćemo na konferenciji za novinare 2. decembra govoriti o toj novoj programskoj politici. Njena svojevrsna formula je ono što će ljudi moći da gledaju u prazničnom programu tokom prve dve nedelje januara. Nakon toga, shodno ugovoru koji sam potpisao, odlazim i nadam se da ćemo se lepo i prijateljski rastati.
Šta podrazumeva ta formula?
- Recimo - veliki kviz, povratak jednog šou-programa, pop meseca, dva ili tri vrlo ozbiljna magazina, nekoliko kvalitetnih serija, nove forme tok-šou programa, premijerni domaći igrani program, kao što su Mihićevi 'Siroti mali hrčki' u Šijanovoj režiji, zanimljiva priča Miodraga Karadžića u režiji Zdravka Šotre... Kada govorimo o TV-u moramo imati u vidu da čitava televizija doživljava transformaciju, jer postaje javni servis.
I, u kojoj meri će vladajuće političke strukture biti 'reditelji' tog javnog servisa, odnosno TV?
- U onoj meri u kojoj menadžment kuće bude to dozvolio.
Kako vi, kao čovek koji sedi na dva relativno važna mesta u ovom gradu, procenjujete budući razvoj stvari, recimo, u odnosima između kulture i politike ili s obzirom na sve aktuelniju čaršijsku priču da se ova zemlja rasprodaje?
- Imam jedan prilično loš utisak da su ljudi, u želji za promenama, prilikom izbora, pre nešto više od dve godine zaokružili neka imena, a mnogi nisu bili svesni šta te promene u suštini znače. Nema više poslića do penzijice! Ovo je vrlo provokativno pitanje, ali ja na njega odgovaram samo jednom rečju - rad. Dakle, decenijama unazad vrlo mali broj ljudi je radio, a to ima svoje posledice. Pa, bilo je očajno tužno gledati one penzionere koji od rane zore stoje u redovima za narodni hleb i mleko. Ili, one čuvene priče kako je nešto jeftino, ali ga nigde nema. A s druge strane slušate kako je neko prenosio gajbe malina i zaradio milion maraka...
Reklo bi se da i ona, ali i ova vlast, drži kako su ljudi većinom sa niskim koeficijentom inteligencije?
- Nema vlasti koja se tako ne ponaša. Pitanje je samo da li ćemo se mi tome prikloniti ili ćemo se radom odupreti. Lično sam se oduvek borio svojim radom. Nikada nisam imao nikakve beneficije. Živim 50 godina i pamtim i Brozovo vreme, i ono neposredno posle njega kada sam, recimo, dobio dete, a nije bilo mleka u Beogradu, vozio se par - nepar, nije bilo benzina... I tako dalje. Ali, radi se o tome da nema nama ništa bez nas samih. Mi se u kuknjavi često upoređujemo sa Zapadom, a zaboravljamo koliko oni rade i opet su uvek jednom nogom na ulici. Da se razumemo, nisam ni u jednoj stranci, ali od vlasti očekujem samo šansu da mogu da radim i da za taj novac normalno kupim i hleb i mleko i ulje, a i šniclu bogami...
I neki džemperić na buvljaku?
- Vi se možda šalite, ali ste potrefili jednu vrlo ozbiljnu temu; kod nas je dominantna sociologija buvljaka i kontejnera. Što je, po prirodi stvari, pogubno za jednu državu. Dakle, dajte da zasučemo rukave. Tatjana Nježić
