Izvor: Blic, 08.Okt.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nema dobrog filma bez iskrenih emocija
Nema dobrog filma bez iskrenih emocija
Gran pri za originalnost ideje, na Festivalu o Alpima i okolini, u Švajcarskoj, za film 'Spas u penjanju', pre neki dan Petar Lalović nije stigao da preuzme. Razlog su poslednji kadrovi filma čiji će naslov najverovatnije biti 'Ta jadna stvorenja', posvećenog psima-lutalicama koji snima već dve godine. 'Na veresiju', kaže za 'Blic' naš proslavljeni dokumentarista, jer osim Beograda koji ga je pomogao sa devet odsto sredstava, sve ostalo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je entuzijazam, kompozitora Lazara Ristovskog, montažera Jelene Đokić... 'Znam ja da će posle neki šetati po Evropskoj uniji sa kasetom i dičiti se mojim filmom, ali to smo mi. Moram ipak da istaknem da mi niko u Gradskoj vladi nije ni sugerisao stavove niti ih korigovao, iako nisam prećutao ono od čega se srce ledi.'
Nikad do sada za četiri decenije rada niste snimali film o domaćim životinjama.
- Ngovorili su me. Počeo sam od evakuacije tih pasa iz azila sa 'Avale', pre dve godine. Nastavio s 'diverzijama' u kafileriji, a onda sam se pokajao. Jer, snimati film o psima kojima je obezbeđena hotelska niša tri sa tri sa carskom trpezom, zapravo je apsurd. Kada ste osetili da ipak postoji 'tema'?
- Kad sam shvatio da pas, na primer Dingo, teži svom prirodnom stanju - divljini, izašao sam iz žice. Naravno u mom filmu ne postoje samo Lunje nego i Maze. Znači ima i tzv. glavnih junaka?
- Film jeste dokumentaran, ali s puno emocija. O Žućku koji godinama čeka svog gazdu - obućara, odavno preminulog u sanatorijumu. Ili, psu ostavljenom kod bandere kraj Sportskog centra u Novom Beogradu koji se priključio jednom klošaru. Šinteri ga hvataju i odvode u azil gde je, okupan i vakcinisan, što bismo mi ljudi rekli, mogao da uživa. Ali, on beži preko mosta u svoj kraj. Znate, bez tih, da kažem humanih detalja, nema filma. Mora da vuče i na toplo i na hladno, ili je propagandni, odnosno seminarski film.
Vaši filmovi poput 'Poslednje oaze' i 'Sveta koji nestaje' ili tv-serije 'Briga za potomstvo' postiglio su rekorde u gledanoasti kojima se retko koji igrani film može dičiti. U čemu je ta 'zlatna žica'?
- Nema dobrog filma bez iskrenih emocija. Kad to gledalac prepozna, sale će biti pune. I verujte mi posle ovolikog iskustva mogu slobodno da kažem, filmu nije potrebna reklama. Sećam se na premijeri 'Oaze…', bioskop poluprazan, iako se tad dosta karata besplatno podeli. Sutradan, krcato. Ljudi čuju… Snimali ste novi film na više mesta u Jugoslaviji. Zbog čega?
- Zato što se različito rešava pitanje pasa-lutalica. Negde, pričaju, bilo je sumanutih ideja čak da se maljem ubijaju. U Podgorici društva za zaštitu životinja sarađuju sa kafilerijama objavljujući oglase za usvajanje. Najviše trake od ukupno 25 sati, ipak, snimio sam u Beogradu koji je drugi u Evropi po broju lutalica. (Šampion je Bukurešt sa trista hiljada.) Tu je i priča o čuvaru pasa u Novom Sadu kome se srce steže pred čovekovom okrutnošći prema svom dojučerašnjem ljubimcu. Na drugoj strani su pak vlasnici koji svoje pse šišaju kao pavijane ili vode kod pedikira. A na izložbi samo što ih srčana kap ne uhvati pred sudijama. Po meni, i ti 'šminkeri' su jadna stvorenja! Koji je vama kadar najupečatljiviji?
- Kad lutalica zabezeknuto gleda u doterano kuče. Ne može da ga prepozna kao svoj rod.
Ima li u vašem filmu edukativnih momenata?
- Nadam se da sam uspeo da ih izbegnem. Jer, kad u bioskopu krenu da škripe stolice, film prestaje. Da li ste bili u iskušenju da nekog usvojite?
- Posle filma 'Ptice koje ne polete' ostale su mi tri kornjače. Toliko su se odomaćile da više nit` znaju da uvuku glavu, nit` spavaju zimi. Ipak, vratim ih u prirodu. Kad odoh da ih obiđem, shvatih da one više ne umeju same da se snađu. Tad rekoh sebi: nikad više. Koje ste sličnosti uočili kod pasa i ljudi?
- Malo pre sam o tome razgovarao sa Duškom Kovačevićem koji je usvojio nekoliko. Lepo Duško reče: 'Priča o psima lutalicama je priča o ljudima'. Psi su mnogo naivniji i iskreniji od ljudi. Potresno je kako umeju da iskažu ljubav prema čoveku ili koliko mogu da pate. Šta ste hteli da postignete ovim filmom?
- Želeo bih da se moj film shvati kao apel ljudima koji ih odbacuju kao igračke, ali i ekolozima koji se bave grafikonima. Mene zanima , na primer, kakav je orao kao roditelj, a ne koliki mu je raspon krila. Takav, emotivniji pristup, može da nas nauči kako prirodu da čuvamo, a ne nizanje podataka o broju sterilisanih pasa što je nesumnjivo nužno. Ja želim da dotaknem humanost koja se u nama uspavala. Mislite li da je to opšte mesto?
- Gotovo da jeste. Posmatram ja i ljude. Čovek u šumu više ne zalazi da posmatra kaiševe magle i sluša cvrkut, već da bi se ovajdio. Svako gleda šta će kući da ponese. Kažete da ste u dugovima zbog filma. Kako ćete izaći na kraj s njima?
- Kao i do sada. Nadam se. 'Canon' je preuzeo prodaju 'Sveta koji nestaje', 'Metro Goldwin Mayer' pak 'Poslednju oazu'. Koliko iznosi upravo dobijeni Gran pri u Švajcarskoj?
- Hiljadu 'švajcaraca', ali u robi (Kodakovoj). Šta vam donosi satisfakciju?
- Saznanje da su moji filmovi publiku vratili u bioskopske dvorane da gledaju dokumentarce. Iako su vaši filmovi veoma ozbiljni, publiku uglavnom čine deca. Kako to objašnjavate?
- Činjenicom da su moji filmovi lepi jer je priroda lepa, i da ne opterećuju podacima. Nastojim da dirnem gledaoca u dušu, a ne da ga pustim da gricka semenke. Ne volim da ga plašim najezdama bubašvaba, niti da orkuženje posmatram kroz crne naočari. Malo romanse, ne smeta nauci. Milena Marjanović
