Izvor: Politika, 30.Avg.2011, 00:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neki ne odustaju, uprkos rizicima
Duvači u pištaljku danas u Srbiji nemaju dobru ni pravnu ni faktičku zaštitu
Korupcija ekonomski iscrpljuje i na svaki način ponižava građane Srbije. Dugo nesuzbijana, promenila je naše društvo više nego što nam se na prvi pogled čini. Deklarativno smo konačno ustali protiv nje, a ako smo spremni preći sa reči na dela biće potrebno da stvorimo ili oživimo niz mehanizama čija je delotvornost već dokazana.
Jedan od njih su takozvani duvači u pištaljku >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ili insajderi – ljudi visokog ličnog integriteta koji, suočeni sa korupcijom ili drugim vidom nezakonitosti u organu javne vlasti u kome rade (zloupotreba položaja, neracionalno korišćenje javnih sredstava, prikrivanje činjenica od kontrolnih organa ili javnosti...), odluče da prekinu zid ćutanja i ukažu na kriminal u svojoj sredini. Nema te spoljne kontrole koja može brže i potpunije uočiti nezakonitost od insajdera. Ali nigde na svetu oni ne mogu da očekuju da će ih okruženje tapšati po ramenu. Umesto toga, smeši im se premeštaj, otkaz, stavljanje na crne liste, u veoma ozbiljnim slučajevima čak i fizičko nasilje, smrt.
Pod nezakonitošću na koje ukazuju ovde se naravno ne misli na to da šef ponekad kasni na posao, već na mnogo, mnogo teže stvari. Insajderi su bili izvor informacija u svim velikim aferama u svetu, od Votergejta pa nadalje.
Duvači u pištaljku danas u Srbiji nemaju dobru ni pravnu ni faktičku zaštitu. Na primer, Zakon o državnim službenicima propisuje da je državni službenik dužan da pismeno obavesti šefa ako primeti korupciju kod kolege, rukovodioca ili državnog funkcionera. Piše i da takav službenik, od momenta kada prijavu podnese svom šefu, uživa zaštitu „u skladu sa zakonom”. Kojim? Ako se misli na Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, u njemu istina stoji da Agencija pruža zaštitu onima koji podnesu prijavu, ali toj Agenciji, a ne svom šefu, kao što ih obavezuje Zakon o državnim službenicima! Agenciji se, međutim, prijava može podneti samo za određene vidove koruptivnih radnji – sukob interesa, nezakonito finansiranje političkih partija, neprijavljene službene poklone, možda i nepostojanje plana integriteta u organu javne vlasti. To je samo mali deo nezakonitosti i nepravilnosti na štetu javnog interesa o kojima insajderi mogu imati saznanja. Agencija se, to je poznato, ne bavi konkretnim slučajevima klasične korupcije, niti neracionalnim trošenjem javnih sredstava, pa ni zloupotrebama službenih ovlašćenja..., to je posao MUP-a i pravosudnih organa. Ko će zaštititi one koji razne zloupotrebe i druge nezakonitosti prijave njima? Kojim zakonom je propisano kakve se konkretne mere zaštite mogu izreći, kakve su kazne za kršenje tih mera? Kakve su praktične mogućnosti imenovanih organa da zaista pruže delotvornu i brzu zaštitu?
Zaštitniku građana javilo se više ljudi koji su bili spremni da pričaju o teškim zloupotrebama na štetu prava građana, pod uslovom da im ombudsman lično garantuje svaku zaštitu. Uprkos nazivu svoje funkcije, zaštitnik građana to danas mirne savesti ne može učiniti. Po pravilu ih ne motiviše lična korist ili obećana nagrada, već osećaj za pravdu i svest da na brodu koji se opasno ljulja nije presudno koliko novca imate u banci. Ali to su i ljudi sa porodicama, svesni koliko je teško naći novi posao, koliko se vrata može zatvoriti jednim telefonskim pozivom sa uticajnog mesta. Neki ne odustaju, uprkos svim rizicima i za svako su poštovanje. Zbog toga tri nezavisna organa – zaštitnik građana, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i Agencija za borbu protiv korupcije, kao i jedno vladino telo – Savet za borbu protiv korupcije, otpočinju bližu saradnju kako bi zajedno predložili kako da se otklone manjkavosti pravne i faktičke zaštite ,,duvača u pištaljku”. U tome će im biti potrebna podrška medija, organizacija civilnog društva i samih građana.
Zaštitnik građana
Saša Janković
objavljeno: 30.08.2011.
