Izvor: Politika, 18.Maj.2013, 13:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Negativni spin u Srba
Činjenica je da se uvek daleko lakše mobilišemo protiv nečega nego za nešto
Kada sam se 2011. radi studiranja odselila u zapadnu Evropu, shvatila sam da sam ubedljivo najnegativnija osoba u svojoj master grupi. Kao jedina sa Balkana, u svim razgovorima, projektima, pa čak i bezazlenim idejama, moja najčešća reakcija bila je negativna – da ja njima srpski objasnim da to sigurno neće uspeti. Stoga ceo ovaj tekst pišem inspirisana prvenstveno svojim primerom, pa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tek onda našim društvom.
U srži naše nacionalne genetike je potreba da se negativno postavimo ka stvarima, ljudima, pojavama i promenama.
Kada se dogodi određena promena ili događaj, Srbi će prvo odreagovati negacijom i sumnjom. Istina je da teorije zavere žive u svakom društvu, ali retke su tako duboko ukorenjene i dosledne negativne reakcije kao kod nas. Jer tako se vaspitavamo u Srbiji, da budemo sumnjičavi ka novom, ka inicijativama, promenama ili ambicioznim planovima. I zato nam napredak jeste tako spor – negativni spin se odražava na sve aspekte našeg društva.
Prilikom nekoliko poseta Tirani iznenadila sam se koliko su Albanci pozitivni povodom pitanja svoje budućnosti. Duh koji preovladava je jedno čvrsto verovanje u bolje sutra. Veliki broj ljudi radi dva posla, a doškolovanje i preduzetnički duh su opšta mesta među mladima. Startna pozicija Albanije daleko ispod Srbije, 50 godina najteže komunističke izolacije u Evropi je i te kako ostavilo traga, Albanci jednostavno imaju jedan pozitivan spin u svojoj trenutnoj stvarnosti i u Tirani po ubrzanom razvoju čovek vidi kako to društvo ide napred.
Što se našeg društva tiče, postoje dva primera kao paradigma naše realnosti negacije. Prvi je naravno Kosovo, a drugi je ujdurma sa BusPlus sistemom u Beogradu.
Donedavno, cela priča sa Kosovom je bila u vrzinom kolu šta mi nećemo, a nikako šta mi hoćemo. U Srbiji je sve rečeno na temu Kosova, osim šta da radimo sa skoro dva miliona ljudi koji ne žele da budu deo našeg društva. I koje je, u godinama našeg nećkanja, priznalo pola planete. To nećkanje i jedan neverovatan nedostatak konstruktivnog pristupa je rezultiralo da za manje od 20 godina izgubimo kontrolu nas Kosovom. Što je, istorijski gledano, treptaj oka. Da smo pozitivnim rešenjima, a ne ratom, pristupili ovom problemu, možda bi se kosovski scenario drugačije danas čitao. Tako je, u ovoj konstelaciji odnosa, nova vlast shvatila da negacijom problema sebi samo kopamo jamu još dublje. I pohvalno, sada konačno idemo ka nekom rešenju koje će imati realan okvir. Okvir da znamo šta možemo, a ne samo šta ne možemo.
Ipak, meni je omiljeni primer našeg mentaliteta BusPlus. Beograđani žele promene u svom gradu, žele red, žele uredan prevoz. Grad Beograd kupi veliki broj novih vozila i organizuje novi sistem naplate. Da jednostavno mora da se kupi karta i da nema više švercovanja. Kad ono – revolucija! Da platim kartu?! Da uđem na prva vrata?! E NEĆU! I to je onda bila čitava pobuna protiv ideje da treba da se kupi karta kako bismo imali normalan i ekonomski održiv gradski prevoz. I sve to propraćeno je silnim pozivanjima na prava i slobode.
Činjenica je da se mi Srbi uvek daleko lakše mobilišemo protiv nečega nego za nešto. Protiv Albanaca, protiv Haga, protiv BusPlusa koji nam život zagorča. A daleko teže se organizujemo ZA nešto. Za bolje obrazovanje, ZA veća radnička prava, ZA čistiju životnu sredinu.
Da bi neko društvo bilo uspešno, i da bi opstalo, ono mora da ima pozitivan unutrašnji impuls. Nije slučajno Amerika najuspešnije društvo kad im je vodeća ideologija društva American Dream, ideja da možeš sve što hoćeš. Amerika je nije ništa drugo do veliki broj individualaca koji su pozitivni prema svojoj budućnosti. Oni veruju u sebe i svoj napredak, te čine da ova zemlja i dalje bude najrazvijenije i najbogatije društvo.
Srbija nije neki apstraktan sistem. To smo svi mi zajedno. Ako mi ne verujemo i ne podržavamo sebe i svoje projekte, neće niko drugi, nego će nas pregaziti vreme. Negiraćemo sami sebe.
Student master studija, Univerzitet Sorbona 1, Pariz
Ana Marija Popović
objavljeno: 18.05.2013.
