Izvor: Blic, 30.Mar.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nedelja je u zatvoru najduža
Nedelja je u zatvoru najduža
Zbog plakata 'Free press' Nebojša Ristić, glavni i odgovorni urednik TV 'Soko' iz Sokobanje proveo je 339 dana u zatvoru u Zaječaru. Ristić je 27. 3. 1999 godine, kada je Savezno ministarvo za telekomunikacije zabranilo rad TV 'Soko' zbog reemitovanja programa stranih TV stanica, u znak protesta zalepio plakat na prozor svoje kancelarije. Godinu dana kasnije, Nebojša Ristić bio je u Beogradu na protestu Nezavisnog udruženja novinara Srbije, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << gde je kolegama poručio da se nada da je on poslednji slučaj kažnjavanja zbog borbe za slobodu medija.
Kada ste poslednji bili u Beogradu poneli ste kući taj 'čuveni' plakat. Da li je samo on bio razlog tako drastične kazne?
- Plakat je bio samo povod, sigurno nije bio pravi razlog. TV 'Soko' je prvi počeo da reemituje dnevnik TV Crne Gore, iako nas je lokalni SPS upozoravao da to ne činimo. U jednoj od poslednjih emisija u miru, kada je gost bio Slobodan Vuksanović, javio se gledalac i pitao nas da li bi otišli na Kosovo. Rekao sam da bih, ali samo ako su sa mnom u jedinici Marko Milošević i sin Dragana Tomića. Reemitovali smo SKY, CNN, BBC. Ljudi su mogli da saznaju ono što nisu mogli od RTS-a. Mislio sam, imamo obavezu da kažemo narodu da se ratuje protiv najjače sile na svetu. TV 'Soko' je bio važan pogotovo za okolinu, jer su jedino preko nas mogli da saznaju kada je vazdušna opasnost, tamo nije bilo sirena. U subotu je savezni inspektor zatvorio TV, a tek u ponedeljak stigla je u opštinu, koja je osnivač, zvanična zabrana reemitovanja. U znak potesta zalepio sam plakat.
Usledilo je suđenje i presuda na godinu dana zatvora.
- Posle 15 dana zatišja pozvali su me u policiju na razgovor, gde me je saslušavao inspektor državne bezbednosti. Došli su s nalogom za pretres i kao dokazni materijal uzeli su mi kalendar 'Otpora', faks koji mi je poslao Veran Matić i faks Demokratske stranke. Hteo sam da ponesem četkicu za zube i još neke stvari, ali su rekli da mi to ne treba. Istovremeno sam imao dva suđenja - jedno za širenje lažnih vesti i uznemiravanje javnosti, a drugo, prekršajno, po tužbi Ministarstva za telekomunikacije, gde sam novčano kažnjen sa 11.000 dinara. Kada sam čuo godinu dana, rekao sam sebi dobro, mada sam se čudno osećao. Da tada nisam znao kako ustvari funkcioniše država, kako razmišljaju. Mislio sam da samo radim svoj posao, a to je da informišem ljude.
Kako ste podnosili zatvorske dane?
- Daju ti dva čaršava, tri ćebeta i jastučnicu.Umesto peškira brisao sam se jastučnicom. Shvatio sam koliko čoveku znače male stvari. Imam trenerku koju volim da nosim i kada su mi je doneli odmah mi je bilo lakše. U zatvoru su najvažnije dve stvari, prva je da ne očekuješ ništa, ali da budeš spreman na najgore, jedino tako možeš sebe spasti razočaranja. A druga je da moraš da očvrsneš. O porodici i prijateljima moraš da razmišljaš tako da to ne izazove frustracije, jer nećeš moći da funkcionišeš.
Kako ste se slagali sa zatvorenicima?
- Smestili su me u sobu sa četiri-pet zatvorenika. Za jednog za koga sam mislio da je najbezopasniji kasnije sam saznao da je ubica povratnik. Mislio sam, ako me neko udari, vratiću mu, pa makar me posle zaklali na spavanju. Ali, prihvatili su me. Svi su se čudili i nije mi bilo jasno zbog čega sam tu. Zatvorenici imaju vrlo istančan osećaj za zakon i zakonitost. Možda moj utisak o zatvoru nije dovoljan realan, jer je bilo ratno stanje, pa su ljudi za neke sitne stvari završavali u zatvoru. Što se tiče zatvorskih dana, oni su jednolični. Ustaje se u pet, šetnje dva puta dnevno, subotom kupanje, petkom posete, četvrtkom brijanje. Nedelja je najduži dan u 'rupi', jer nema ništa da se radi. U prilično siromašnoj zatvorskoj bibloteci našao sam knjigu 'Istorija kolonijalizma u Aziji ' koja ima oko 800 strana, pa sam postao ekspert za to pitanje. Imamo i vaspitača. Kada su me prebacivali iz zatvorenog u poluotvoreno odeljenje vaspitač me je pitao da li bi potpisao Rambuje. Rekao sam da ne bih, ali da bih sve učinio da do toga ne dođe.
Da li mislite da ste imali dovoljnu podršku javnosti, posebno kolega ?
- Mislim da jesam. Imao sam podršku svih. Ljudi iz Sokobanje su bili uz mene i prilikom hapšenja i suđenja. Podržale su me i kolege i svi ostali. Bilo je ratno stanje, pa je bilo teže reagovati. Drugo je pitanje da li uopšte postoji efikasan način borbe protiv ovakvog režima. Nije ni moglo više da se uradi.
Kako vam izgleda trenutna situacija u nezavisnim medijima, naročito lokalnim elektronskim?
- Nikada nije bilo gore. Iako početkom devedesetih osim Studija B nije postojala nijedna nezavisna stanica, bilo je bolje. Mogli ste po nešto pročitati i u 'Politici' i u 'Borbi'. Sada imamo na snazi katastrofalan Zakon o javnom informisanju. Jeste da su mediji u Beogradu zaštićeniji, ali ako se desi neki veliki udarac, biće to u Beogradu. Lokalni medji će biti gašeni selektivno, samo tamo gde režim proceni da je neka stanica postala suviše uticajana.
Da li vas sada neko upozorava i govori vam šta ne treba da radite?
- Kada sam izlazio rekli su mi da pazim šta radim, jer sledeći put neću ići u Zaječar, već u Niš. To je KP dom, valjda su tamo stroži. Naravno da bih ponovo učino isto, ni onda a ni sada nisam mislio da sam kriv. Nisam širio lažne vesti ako sam rekao da su mediji ugroženi, jer je činjenica da jesu. I dalje ostajem borac za slobodu medija. Tatjana Aleksić
