Izvor: Blic, 20.Maj.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neću izneveriti tradiciju
Neću izneveriti tradiciju
Neskrivene simpatije, i što je još važnije za pisca čiji je prvi komad izveden na sceni - uvažavanje, Jovan Popović je postigao netipičnim komadom za naše pozorište 'Apologija neprijatelju'. Popovićeva drama, naime, ne pati od uobičajenih (tematskih) slabosti savremene srpske dramaturgije, niti se radnja dešava u kafani, niti su glavni junaci tipovi okićeni kajlama i utokama. U drami 'Apologija neprijatelju', koja je premijerno izvedena u >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Beogradskom dramskom pozorištu, u režiji Davida Putnika, reč je o svojevrsnom praćenju sudbine dveju porodica kroz duži vremenski period ali kroz istoriju. O svom komadu prvencu dramaturg Jovan Popović, kaže: 'Komad je posvećen potrebi održavanja balansa sila. Kada se, naime, jedna sila otrgne kontroli, što se upravo dešava u svetu, onda ona obavezno završava u zločinu i debilizmu.
Da li je zbog toga radnja komada smeštena u Rusiju i Ameriku i posvećena njihovim porodicama a ne našim?
- Kada je radnja smeštena kod nas, onda sve ima neke implikacije, kao 'nešto se time htelo reći o tome i tome', dok je moja namera bila da se bavim opštom idejom. Hteo sam da izbegnem našu specifičnu ili tipičnu priču i da se bavim pričom koja se odnosi na globalne probleme. Amerikanci, Nemci i Rusi su veliki narodi koji su na neki način usmeravali tok istorije dok smo mi uvek bili na periferiji, imamo svoju sudbinu, što je posebna tema, ali ne utičemo mnogo na globalne tokove i rad istorije.
U drami 'Apologija neprijatelju' sve počinje u vreme formiranja anarhističkog pokreta u Rusiji, zašto ste izabrali baš taj period?
- Verovali ili ne, anarhizam je kao ideja, ili vrsta mišljenja, dosta upotrebljena u modernom svetu. Čini mi se da zapadne države, prvenstveno SAD, svesno uništavaju države okolo, pod firmom raznih sloboda, civilnog društva, ljudskih prava i slično. One s jedne strane uništavaju tradicionalne vrednosti drugih, dok s druge, i te kako bilduju svoje vrednosti i tradiciju. Veoma insistiraju na sopstvenoj državnosti i naciji, dok za sve to vreme na perfidan način proturaju priču kako su granice zastarele, kako te vrednosti više nisu od nekog značaja i slično. Ja sam antiglobalista, ali drugačije vrste od antiglobalista zapadnog tipa. Moje je mišljenje da sila mora biti kontrolisana, i pošto je ideja Boga kao vrhunske kontrole uništena u devetnaestom veku, ispostavlja se da silu jedino sila može da kontroliše.
Vaši junaci su podvrgnuti tipičnom eksperimentu u retorti istorije, do kakvih ste rezultata došli u tom istraživanju?
- Sudbina sveta i ljudi u njemu, kao i pravac u kome se ide, najbolje se vidi na primeru sudbine žene koja je u komadu praćena od samog početka ove priče, pa do njenog kraja, iako je komad na prvi pogled 'muški'. Sudbina žene je, čak i ako izuzmemo porodicu kao nešto što sve češće u savremenom svetu gubi tlo pod nogama, u permanentnom regresivnom hodu, u degradaciji. Konkretno, na početku drame koji se odnosi na početak dvadesetog veka, ona je pristojna osoba, žena koju uvažavaju, u drugoj slici je narkomanka koja i kao takva želi svoju porodicu, dok je u trećoj, u današnje vreme, prikačena na TV, postala je idiot.
Vi ste potomak slavnog slikara Miće Popovića, u kojoj meri je ta činjenica uticala, i da li je uopšte uticala na vas?
- Moji roditelji su, njih oboje, dugo bolovali tako smo, dok sam ih negovao promenili uloge. Pominjanje mojih roditelja u vezi sa mojim radom mi zbog toga ne predstavlja opterećenje. Drugo, nisam opterećen slavom, uspehom, jer je to još jedna stvar koju su nam ti Anglosaksonci uvalili. Recimo, samo kod njih postoji taj izraz luzer, gubitnik. Znači, treba da skočiš s mosta u reku ako si izgubio. Najbolja brana od svih tih kompleksa je sopstvena porodica, a ja imam troje dece, svoje brige i obaveze, porodicu, svoj svet.
Vaša drama na neki način tretira odnos levih i desnih ideja, odnos tih snaga kroz istoriju, pri čemu je, reklo bi se, bliža ideji levice, znači li to da ćete i vi ponoviti tradicionalnu srpsku disciplinu u kojoj je svaka generacija suprotstavljena prethodnoj?
- Mislim da moj otac nije bio desničar, kao što nije bio ni levičar, meni se čini da je on bio, da upotrebim jedan paradoksalan izraz, anarhomonarhista. U tom smislu ću izneveriti tradiciju jer i ja vidim stvari na sličan način.
Ovo je vaša prva izvedena drama, šta dalje?
- Moj prvi komad je pisan pre osam godina i do njegovog postavljanja je došlo više na inicijativu našeg kućnog prijatelja koji je učinio prvi korak. Nisam išao okolo i nudio pozorištima moje drame jer je u pozorištima uvek muka sa novcem. Imam, naravno, ideja i za druge drame, ali trenutno sarađujem sa Televizijom 'Pink' na seriji 'Kuća sreće'. Željko Jovanović
