Izvor: Blic, 24.Avg.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neću da kusam to što mi serviraju
Neću da kusam to što mi serviraju
Među eksponatima 'Yugomuzeja', poznatog beogradskog vajara i profesora Likovne akademije, Mrđana Bajića, koji će pred publikom Centra za kulturnu dekontaminaciju biti sve do 4. septembra, jeste i rad 'Televizija', s kataloškim podacima: '... 54 televizora koji emituju sve kanale na teritoriji SRJ, registrovane kod Saveznog ministarstva za telekomunikacije. Donator: Esmeralda'. Tu su i puška kojom je drug Tito ubio lava prilikom jedne od >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << svojih mnogobrojnih poseta prijateljskim i nesvrstanim zemljama Afrike (donator: Oružari Crvene zastave, Kragujevac), cvet iz kose prof. dr Mire Marković, dobijen od KPGT Šećerane, helikopter donatora dr Zorana Đinđića… Otuda, Muzej funkcioniše i sa širokom publikom, 'koju i ne zanima da li su to virtuelne slike_arhiva ili skulpture, već ga primaju na nivou sadržaja, koji im je dat jezikom, pomalo predizajniranim pomalo kemp, pa se oni mogu i nasmejati i osetiti ciničnost, a s druge strane, svaki od tih elemenata tiču se dosta potresnih događaja, pa ne znam kako bih o tome drugačije govorio a da se ne poprimi patetični ton' - kaže Bajić za 'Blic'. U svakom slučaju, ruka odnegovanog skulptora oseća se i na ovoj prezentaciji virtuelnog materijala projekta 'Yugomuzej', promovisanog avgusta 1999. godine.
Svrha vašeg projekta je obeležavanje zataškavane strane istorije. Da li je još jedino umetnicima preostalo da brišu iluzije?
- Na ovom tlu se stalno događaju preskoci istorije i konstantni pokušaji da se prethodni period potpuno poništi, a da se neki drugi sasvim glorifikuje bez ikakvih sumnji i da se dovede na razinu apsolutne istine. Po prirodi je individue, a time i umetnika, da se bavi potragom za nekom drugom istorijom, manje oficijelnom i sa manje ideoloških upisa, prosto zato da bi se nekako relaksiranije živelo. S druge strane, period od poslednjih 70-ak godina, na koje se Muzej odnosi, karakterističan je po tome što je istorija tako očigledno upadala u naše privatne živote. Nije bila u knjigama, nego smo stalno doživljavali stresove. Postala je, i kao politički i kao istorijski diskurs, stalno prisutna i u privatnim fantazijama. Sigurno je da to nije polje kojim treba da se bave isključivo umetnici, niti je na svim umetnicima da se time bave. Jednostavno, imao sam poriv, posle dugog niza godina, da s tim izađem, osetivši potrebu da to o čemu stalno mislimo bude deo arta. Šta je još potrebno da bismo priznali istorijsku realnost?
- Potrebna je jedna zdravija politička situacija, upravo radi uspostavljanja tradicije. Znate tu priču o engleskoj travi, koju treba zalivati 200 godina, ali uvek na isti način. Ovaj vek na našem tlu obeležen je stalnim diskontinuitetima. Mislim da će ovde, što možda zvuči paradoksalno da ja kažem, biti veoma potrebno da se i levičarska ideja, koja je momentalno totalno diskreditovana, u nekakvom svom elementarnom, emancipatorskom smislu ponovo uspostavi kao moguća pozicija, jer je ona sad, upravo zbog čitavog niza partijskih grupa koje su tu ideju zloupotrebljavale, potpuno osujećena. Danas reći da je neko levičar – zvuči užasno smešno, a to je jedan od segmenata evropske misli, čiji je cilj emancipacija, poboljšanje života. Objašnjavajući svoj projekat, pominjete pojavu viška istorije. Šta pod tim podrazumevate?
- Mi stalno, iz godine u godinu, imamo nekakve istorijske događaje, koji, prosto, nisu za žive ljude. Višak istorije je ona količina događaja koji su nadređeni individui, koji dolaze spolja i koji radikalno ne dozvoljavaju pojedincu da svoj lični život uspostavlja u domenu sopstvenih interesovanja i njegove volje da ga proživi onako kako bi on eventualno želeo.
Shodno tome a i činjenici da i neposredno najsvežiji period pruža obilje materijala za vaš rad, šta ako se umorite?
- Mislim da smo svi mi zatrpani, jer smo se, što bi u Beogradu rekli, nekako navukli na te informacije koje stalno pristižu, i nažalost, moram da izrazim jednu svoju dozu razočarenja, da je, u stvari, došlo do nekakvih više smena političkih oligarhija, tako bar izgleda. Nemam nekih velikih obećanja da će period koji dolazi biti baš taj srećni, stabilni, u kome će se odvijati rast, nego stalno opet imamo neke lokalne političke zađevice, umesto brige o elementarnom nivou života, kulturi i ostalim aspektima života važnim za jedinku. Odakle vam baš ideja o muzeju?
- To je pokušaj da se čitava serija radova objavi kao muzej po sebi, a s druge strane, i moje nastojanje, koje proizilazi upravo iz tog prethodnog perioda, da, u stvari, sam nekako izmislim jednu instituciju koja bi me zaštitila, sa kojom bi izlazio u kontakt sa drugim institucijama, čuvajući se od bilo kakve manipulacije. Svojevremeno ste svojim radom postavili pitanje: otići ili ostati? Da li je ono još aktuelno?
- Bio je to rad s podnaslovom: 'Da li je greh zauvek napustiti svoju zemlju i da li je greh zauvek ostati u njoj?' Nakon šestogodišnjeg boravka u Parizu, posle jednog dobrog profesionalnog funkcionisanja, došao sam u situaciju u kojoj sam osetio da, zapravo, ono što me najviše nervira u ovoj zemlji upravo je ono što mi najviše nedostaje. Nije to priča o tlu i krvi, već o tome da ste nekakvim linkovima povezani i da imate potrebu da ste u okružju koje vas se tiče, u kojem možete da učestvujete čak i ne učestvujući isuviše, ili da ste, prosto, deo njega u smislu da ga možete menjati, a pre svega to osećanje da vi lično istinski reagujete na ono što vas se tiče. To je opet ta priča o globalnom i lokalnom, o tome da je neko ipak dužan da našu priču ispriča, kao što su, verovatno, najpogdniji ljudi koji mogu da govore o nestanku brazilskih šuma - Brazilci. Na nama je da kažemo šta se to okolo dešavalo, uz pristanak na odgovornost i prepoznavanje i svojih, pa naravno i mog vaspitanja, učenja i toga kako sam nekad o nečemu mislio, kako mi se serviralo da mislim, kako sam na to pristajao i kako možda u tome ima i dobrih i loših strana. Ljubica Jelisavac
