Izvor: Blic, 22.Jan.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neću da budem šlag na gibanici
Neću da budem šlag na gibanici
Mada dodela Ninove nagrade obavezno ustalasa književnu čaršiju, ovogodišnja je na površinu izbacila i sve tenzije napumpane dugogodišnjim svrstavanjem pisaca u tabore 'modernista', odnosno 'postmodernista'. Sukob je, naizgled konačno, bio artikulisan podelom Udruženja književnika Srbije i formiranjem Srpskog književnog društva, a onda je nagrađeni roman Zorana Ćirića Magičnog, 'Hobo' ('Narodna knjiga'), izgleda, postao novi poligon >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << polemike. Ćirić, koji uz ostalo, anatomski secira društveno tkivo izraslo u katakombama života omeđenog raspadom Jugoslavije i NATO bombardovanjem, u izjavama kolega po peru 'optužen' je za propagandu kriminala!
Optuženi ste, kao srpski Sokrat, da romanom 'Hobo' 'kvarite decu i omladinu' glorifikujući kriminalizovanu stvarnost u kojoj živimo!?
- Nisam ja našu stvarnost učinio takvom, ni kao građanin ni kao pisac. Mislim da je reč o dobronamernim ljudima koji zapravo rade na reklami moje knjige. Komentari pokazuju bogatstvo ovdašnje književne scene. Ona je postala nešto više od čaršije, pravi buvljak, nalik podzemnom tržnom centru! Očituje se i dušebrižnička, socijalna svest, jer, kao, kvarim čitaoce, ali, moram priznati: nisam još spreman za kukutu! Nisam imao nameru da 'zabijam prst u društveno zlo', kritikujem ga ili glorifikujem, niti da mu dam glazuru glamura. Uostalom, Antologija savremene srpske krimi priče Vase Pavkovića i Dejana Ilića počinje mojom pričom 'Tajna nestalih rendžera' za koju je mnogi književni glavonja rekao da je apsolutno najbolja. U pojedinim komentarima, čak se i vi lično dovodite u vezu sa mafijom!?
- To je notorna glupost koja možda može proći svuda, osim u Nišu. Svaki grad u Srbiji, svaka palanka ili poluvelegrad, sanja da ima svoje podzemlje i, kako reče jedan prijatelj, trebalo bi da otvorim u Beogradu kancelariju gde bih primao polumafioze-pripravnike i one, već 'pečene' mafioze, bio njihov beležnik, vodio im dnevnike i zapisivao avanture, snove i želje! Zgrnuo bih lovu. To je vrlo književna ideja: jedna kancelarija koja će se baviti ljudskim pravima na drugačiji način od onoga na koji smo već navikli. Zamerili su vam, takođe, kako pišete 'za svoju policu'?
- Ne, nikada nisam pisao za sebe! Shvatam literaturu kao vrhunsku zabavu. Čin pisanja je takav i pored uporne mučnine koju sobom nosi ta samotnjačka disciplina: sami sa sobom i svojim opsesijama, demonima, halucinacijama... Uvek sam funkciju literature da zabavi potencirao kao primarnu. Ne pišem, dakle, za svoju fioku. Pitanje je koliko ti ljudi znaju i o onome što su ostavili Platonov, Dobrotov, Karvera ili Bohumil Hrabal! Ovde je nužno novo čitanje Lalića i Bulatovića, da ne govorim o Rastku Petroviću... Uvek isti nemar, neka nadobudnost pomešana sa parazitizmom, maskirana, eto, čas nekim etičkim, čas nekim estetskim razlozima, nekakvim 'velikim društvenim', humanističkim ciljevima. Akademizam je smrt za umetnost.
Jedan od kritičara tvrdi da se u našoj literaturi, kao i na filmu, očituje 'povođenje za američkom modom', uzimajući roman 'Hobo' kao primer, kako kaže, 'novog talasa'! - Moja prva knjiga nosi naslov 'Rio Bravo'! Od početka sam pisac čije je delo krcato referencama vezanim za pop kulturu. Nisam primetio tu vrstu 'novog talasa', niti da se pojavio buljuk knjiga koje sadrže neki rokenrol senzibilitet, senzibilitet novog ili starog Holivuda! Možda problem i jeste u tome što je Ninovu nagradu dobio pisac koji se nikad nije bavio velikim nacionalnim, istorijskim, državničkim ili državotvornim temama... 'Hobo' je jedna potpuno apartna pojava, baš kao i ja od svoje prve knjige. Na dodeli Ninove nagrade bilo je i političara, a predsednik Jugoslavije poslao je telegram, koji kao da ste vi sami sebi napisali, toliko je autentičan!?
- Telegram je i sastavljen od mojih rečenica, uglavnom iz romana 'Prisluškivanje'. Odmah sam prepoznao. Stevan Nikšić svedoči kako mu je Koštunica rekao da je moj fan, da je čitao gotovo sve moje knjige... Bio je i savezni ministar policije, nekadašnji sponzor moje književnosti, finansijski mentor u danima kad smo i on i ja započinjali karijere... Ipak, poslušao sam majčin savet, nisam napisao pozdravni govor. Meni to isuviše smrdi na neku udvoričku pozu, na prigodnu političarsku svečanost koju treba ukrasiti i nečim, zaboga, 'produhovljenim'! Zaista, tu pisac sa svojim govorom dođe kao šlag na gibanici. Već imate novi roman u rukama. Kao da ste mnoge stvari predvideli?
- Završio sam, pre par meseci, novi roman 'Slivnik', antipod 'Hobou'. 'Slivnik' je burleska, vrlo veselo štivo, a jedna od osnovnih tema - razbucavanje mita o Magičnom Ćiri, problematičnom 'slavnom' piscu, žestoka je politička satira koja ide do kraja. Beogradska filmska ekipa, na nagovor Ministarstva kulture Srbije, ovog novog, nove demokratske Srbije, snima dokumentarac o problematičnom piscu koji još u gimnaziji pokušava da siluje profesorku književnosti, ali vremenom izrasta u uspešnog pisca, sazreva u podobnog građanina. Zaplet se vrti oko činjenice da je Magični sve samo ne podoban i zreo građanin. Onda kreće tarapana, totalni karambol, i žestoka potera, gde se smenjuju urnebesne i vodviljske scene, a sve se završava u kvazitarantinovskom stilu, gde se ne zna ko će koga. Magični, ipak, završava sve kao Vivijen Li u 'Prohujalo sa vihorom'. Pisanje je fikcija kao što i grad u kome živim ne postoji, već je samo jedna džinovska spavaona okružena kasarnama i livadama. Milorad Pavlović
