Izvor: NoviMagazin.rs, 07.Jun.2017, 17:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nebojša Pešić: Pravila vučjeg čopora
Kada se vuk povredi tokom lova ili zanemoća usled bolesti, njegov život zavisi isključivo od toga da li će ostatak čopora pokazati samilost i ostaviti mu poneku neoglodanu kost. Samilost inače traje dok čopor ne ogladni i ne ostavi ranjenog člana u bespuću.
Ljudsko društvo bi, bar prema teoriji, trebalo da se razlikuje od vučjeg čopora po tome što je organizovano i da bi štitilo bolesne i nemoćne. Ljudi su, bar po Darvinu, evoluirali toliko da osećaju empatiju prema >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << ugroženim članovima društva i pokazuju solidarnost. Da ta solidarnost ne bi bila nasumična i od slučaja do slučaja, stvorene su državne institucije koje bi trebalo da zbrinu sve ugrožene. Tako je bar u teoriji.
Praksa u državi Srbiji pokazuje, međutim, da je naše društvo mnogo bliže vučjem čoporu nego uređenoj državi, a na to ovih dana podseća slučaj Violete Petrović (42), samohrane majke iz Niša koja je ostala bez posla u južnokorejskoj kompaniji Jura iako se leči od kancera. I to sve u skladu sa zakonom. Ovo je, naime, drugi put da Jura odbija da svojoj oboleloj radnici produži ugovor. Pre šest meseci ugovor je produžen na molbu gradonačelnika Niša i ministra za rad. Sada je menadžment Jure ostao neumoljiv.
Direktor Nam Đin Čoi objasnio je da imaju 7.000 zaposlenih i ne mogu da pomažu svakome od njih, uz napomenu da državi za porez plaćaju veoma mnogo, te da bi ona trebalo da od tog novca zbrinjava takve slučajeve. Iako menadžment Jure nema baš neka moralna prava da daje ovakve ocene jer je od države ova kompanija dobila subvencije od 7.000 evra po radniku, Nam Đin Čoi je generalno u pravu. Preduzeća nisu socijalne ustanove, a država treba da radi svoj posao. Nažalost, ni u slučaju Violete Petrović država nije ta koja je pomogla već anonimni preduzetnik iz Beograda koji ju je zaposlio. A nije morao.
Ono što vlast u ovoj državi mora da uradi jeste da prestane da se hvali kako Srbija investitorima nudi jeftine radnike koje mogu da otpuste kada god hoće. Ministar za rad ne treba nikoga da moli već da predloži promene svog Zakona o radu koji ostavlja nezaštićenim od otkaza čitave kategorije zaposlenih. Posle njegovog usvajanja česti su slučajevi da se ugovori o radu ne produžuju ženama koje obelodane da žele da rađaju decu. Na udaru su i stariji fizički radnici, naročito građevinski, koji zbog dugogodišnjeg teškog rada po mrazu, kiši i suncu ne mogu više da rade kao mlađi. Primer Violete Petrović više nego ilustrativno govori o tome šta može da se dogodi zaposlenima na određeno vreme koji imaju nesreću da se razbole. Svi oni dobijaju otkaze “u skladu sa zakonom”.
Evo prilike i poslanicima koji su na zvuk zvona glasali za ovakav zakon. Nije kasno da izglasaju amandmane i pokažu da država ne postoji zbog njih nego i zbog socijalne pravde. Ne bi li se razlikovali od čopora vukova. Ili možda Darvin nije u pravu.
