Izvor: NoviMagazin.rs, 20.Nov.2014, 15:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nebojša Bradić: Privilegija je biti njegov savremenik
"Kako uspevaš da toliko radiš, Jovane?“, često bih ga pitao prilikom susreta u pozorištu. „Ne razmišljam o tome. Prosto, radim“, nije se trudio da previše objašnjava. Radio je i uspevao da bude na svakom mestu gde je njegovo prisustvo bilo očekivano, ali i tamo gde nikada nismo ni pomišljali da bismo ga mogli naći. „Stigao je Jovan“ – značilo je da premijera, festival, književno veče, izložba ili performans može da počne. A on bi se svim srcem istog trenutka uključivao >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << u događaj diskretnim pitanjem: „Koliko traje?“
Učestvovao je u kreiranju svetskog festivala Bitef, ali podsticao je i rađanje mnogih malih manifestacija. Pomagao nam je da izoštrimo koncept Beogradskog festivala igre, hvalio ga je i štitio od onih koji nisu razumevali misiju. Nije mu bilo teško da odlazi na Savet Grada teatra u Budvi, koji je uz Jovanove savete porastao u najvažniji regionalni festival.
Ne znam tačno kada sam upoznao Jovana Ćirilova. Ponekad mi se čini da sam ga znao čitav svoj život. U svakom slučaju, verujem da je to bilo na početku mog pozorišnog pamćenja. Od tada sam pratio njegov pozorišni rad, cenio sam ga i potajno mu se divio. Siguran sam da je i njegov „reflektor“ bio usmeren na moj pozorišni put. Znam to, jer je često umeo da me iznenadi svojim zapažanjem, dobronamernom primedbom ili savetom.
Režirajući Prokletu avliju setio sam se Jovana Ćirilova, prvog adaptatora Andrićeve proze, i pozvao ga da bude dramaturg predstave. Kao iskusan „pozorišnik“ glumcima i meni pričao je o onome u čemu je grešio – kako je silom hteo da napravi dramske dijaloge, kako je previše izvlačio likove i time ubijao „andrićevsku maglu poezije“. Nijednog trenutka nije rekao: „Uradite to“, ali smo svi znali šta treba raditi. Pomogao nam je da materiji priđemo na pravi način.
Spremali smo se da oprobamo sreću sa još jednim velikim piscem, sa Crnjanskim i njegovim Romanom o Londonu u Ćirilovljevoj dramatizaciji. Hteli smo nešto misaono, skladno, melanholično, hteli smo da pokažemo sudbinu pojedinaca u kovitlacu istorije. Nažalost, repertoar naših pozorišta, na kojima sve češće caruju prostakluk grubih komedija i oštrih satira, skrajnuo je ovaj izazovni projekat. Nadam se da ću ovu posvetu Crnjanskom i Ćirilovu realizovati u godinama koje dolaze.
Jovan Ćirilov je bio nesvakidašnja ličnost: animator pozorišnih prilika, erudita, ljubitelj reči, posvećen i predan svojim širokim interesovanjima i ljudima s kojima je želeo da ih deli. Od njega smo učili o pozorištu, ali je i on rado učio od nas. Bio je dečje radoznao, tolerantan, širok i dobronameran, Jovan van serije. Bio je „living human treasure“. Susreti s njim donosili su mnogo lepog. Umeo je da uživa u svakodnevnim stvarima kojima je davao značaj praznika: ritualno fotografisanje, čitanje periodike, slatkiši na porodičnim slavljima...
Jovanov odlazak je nenadoknadiv gubitak za kulturu i za sve nas koji smo imali privilegiju da budemo njegovi savremenici, a on naš dragocen sagovornik i prijatelj.
