Izvor: Blic, 24.Okt.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne verujem u obnove
Ne verujem u obnove
Predstava 'Molijer - još jedan život' je tematski jako zanimljiva jer se bavi pozorištem, ljubavlju, vlašću, religijom i crkvom; ima i elemente zavere i smrti i pri tom jako je scenična - kaže slovenački reditelj Dušan Jovanović objašnjavajući razloge zbog kojih je odlučio da u JDP-u režira komad Mihaila Bulgakova.
Da li se teme o kojima je reč na neki poseban način uklapaju ili odnose na to što radite predstavu baš u JDP-u?
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />- Ne bi trebalo tražiti neku posebnu težinu u tome. Nije reč o aktuelizaciji, nije reč o posebnoj nameri. Prosto to je pozorište sa svim tim temama koje sam naveo. Zapravo je reč o duboko eminetnoj pozorišnoj materiji koju smo mi razvili i u kojoj se, to ne sporim, može naći i dimenzija aktuelnosti. Jedan od tih eminentnih pozorišnih elemenata o kojima govorite je i glumačka podela?
- Na prvom mestu je reč o povratku Mikija Manojlovića koji dest godina nije igrao na beogradskoj sceni. Ja se takođe nisam pojavljivao ovde od ‘91. godine. Radim sa Sekom Sablić, sa kojom ranije nisam radio i koju veoma cenim, u predstavi je i Mira Karanović koju znam dobro ali i dosta mladih glumaca sa kojima radim prvi put. To su sve vrsni glumci sa kojima je zadovljstvo raditi. Kažete da ne treba tražiti neku posebnu težinu u činjenici da radite ovaj komad u JDP-u ali ipak ističete 'onih' desetak godina, vaš i Mikijev povratak...
- Ja sam ovu predstavu stvarno radio iznutra, bez ikakve poruke i bez ikakve želje da nešto aktualizujem ili tražim 'posebnu težinu'. Naravno taj komad govori i o odnosu između vlasti i umetnosti, o odnosu između pozorišta i politike. Ali to je bila i tema u antici, bila je i kasnije, to su večne teme u kojima se mi prepoznajemo. To je i tema koju je Bulgakov osetio u svom ličnom životu i u odnosu sa Staljinom. U ovom gradu su prekidane neke predstave, upadali su neki ljudi i pretili glumcima i to je sve u tom komadu. O tome se naravno i radi. Ali naša želja nije da polemišemo niti da nekog učimo, da se ponašamo pedagoški, niti da menjamo mnenje, nego da jednostavno iznesemo teatralnost i dramatičnost pomenutih tema.
Režirate na obnovljenoj sceni JDP-a posle Dejana Mijača i Slobodana Unkovskog; da li je reč o obnovi nekog duha?
- Ne znam da li je to obnova nečega. Ja sam u Beogradu radio u Ateljeu 212 sa Mirom Trailović, sa Borkom Pavićević u BDP-u, sa Velimirom Lukićem u Narodnom pozorištu, radio sam naravno i ovde. Predstava 'Balkanski špijun' Dušana Kovačevića je bila kultna predstava JDP-a. Radio sam tada sa Brankom Petrić koja je jedna posebna dama i poseban ukras ove sadašnje predstave. Hoću da kažem da je otvaranje novog pozorišta praznik za svakog pozorišnog čoveka a pogotvo za mene jer sam vezan za ovaj grad i detinjstvom i radom. Ova predstava se nadovezuje i na Bojana Stupicu, i na moj rad ovde i na to da ima stvari koje treba proslaviti. Pre nekoliko godina ste rekli da je pokušaj obnove bivše strategije Pozorja besmislica. Šta mislite o predlozima poput 'obnove jugoslovenskog kulturnog prostora'?
- Ne verujem ja u te stvari. Ovde je reč o razmeni ideja i ljudi iz različitih duhovnih prostora koji su naravno srodni i mogu da imaju zajedničke elemente, ali su različiti. Ti prostori, te kulture, su dragoceni upravo zbog njihove različitosti i ne znam zašto bi ih uopštavali i od niza različitih stvari pravili samo jednu jedinu. To bi bilo osiromašenje i duhovnosti i temperamenta i ne bi imalo smisla. Radeći ovde ja ni jednog trenutka ne mislim da pomažem obnovi jugoslovenskog kulturnog prostora; to je daleko od moje pameti. Proveli ste u Beogradu neko vreme u kontinuitetu, posle niza godina.
- Veoma mi je drago što sam radio s ovim glumcima i iskreno osetio sam nešto posebno tokom rada sa njima. Ne kažem to da bih podilazio i bio učtiv. Moje je mišljenje da bi trebalo negovati ove glumce i da bi sa njima bilo moguće praviti jako dobro pozorište. Znači li to da sada to i nije moguće?
- Ovaj grad i zemlja uopšte, samim tim i pozorišta, u teškoj su situaciji i teško je kvalitetno raditi. Ovde ljudi rade na sto strana i stotinu poslova istovremeno, i teško je postići koncentraciju samo na jednu stvar. I to je veliko ograničenje za vaše pozorište. Ne postoji institucija lojalnosti kući u kojoj igraš, kao u Sloveniji na primer, ili u Evropi uopšte, gde glumac može igrati u drugom pozorištu samo uz dozvolu upravnika, inače smesta leti napolje. A onda je potpuno izgubljen. Bez obzira na sve ja bih voleo da ponovo radim ovde ali ne serijske predstave. Ova predstava je vanserijska u svakom pogledu i voleo bih da tako radim ponovo. Željko Jovanović
