Izvor: Blic, 02.Okt.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne smetajmo deci u odrastanju
Ne smetajmo deci u odrastanju
Te večeri 'režirana' je žurka u poznatom beogradskom klubu 'Bus'. Jer, snimala se zadnja klapa ljubavne komedije Radoslava Pavlovića 'Volim te najviše na svetu' u režiji Predraga Velinovića. Vrvelo je od novinara, kamera, što filmskih što televizijskih, sevali su blicevi, mikrofoni na sve strane... Za šankom sedela je tada, obasjana svetlom reflektora, jedna opskurna mama. Tanja Bošković. A ‘opskurna mama’ zapravo je najkraći opis >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << lika koji tumači u ovom filmu.
'Hoću, pre svega, da kažem da smo radeći ovaj film živeli kao porodica, sarađivali uz puno razumevanja i topline. Ali, ono što je, čini mi se, najlepše jeste činjenica da u ovom filmu koji se zove ‘Volim te najviše na svetu’ postoji samo jedan poljubac. Ovde nema ničega što bi se moglo očekivati iza ovakvog naslova i teme. Ti ljudi se vole na, da kažemo, neobične načine. Ljubav jeste nešto na šta opsesivna mama ne računa kada je u akciji da razori čak i pomisao o braku svoje ćerke i njenog momka. Dakle, komična jesu sredstva, a tema je strahovito crna i gorka', rekla je Tanja Bošković na početku razgovora za 'Blic'. Zašto ste temu odredili kao crnu i gorku?
- Naše majke sa ovog podneblja, mada toga ima i kod Jevreja i još nekih nacija, ne puštaju svoju decu da odrastu. To je ozbiljan problem. Česte su porodice u kojima su četrdesetogodišnjaci i dalje deca svojim mamama, jer sama ne mogu da odrastu; osim toga i mame ne pristaju da odrastu i odvoje se od svoje dece. Mislim da je veoma plemenito što se neko, ovaj put Lale Pavlović, usudio da dotakne tu za ovaj milje još uvek tabu temu.
I vi ste u privatnom životu majka...
- U životu sam ja jedna veoma normalna mama. Znate, treba osetiti trenutak kada treba pustiti dete da prohoda, a da pri tom, naravno, budete tu, ali samo toliko da ono ne razbije glavu. I tako u svakoj sledećoj situaciji u njihovom odrastanju: da budete tu ali da ih ostavite na miru. Dakle, inicijativa je detetova. Meni je najbliža Lengova definicija ljubavi koja kaže da briga, pažnja i naklonost znači ostavljati drugoga na miru. Samo, čovek treba da se vaspitava u tom smislu da ne rešava pitanja svoje dece, sem onda kada oni to izričito traže. Taj problem ovde postoji i njega treba rešavati, ovog puta komičnim sredstvima, premda se ovaj film završava sasvim nekomično. Ne mislite li da je upravo humor najbolji ugao za posmatranje problema?
- Sasvim izvesno to jeste put da se izvestan problem razreši, ali to nije uvek lako podneti. Koliko ste ličnog iskustva ugradili u ovu ulogu?
- Nema nikakve sličnosti između mene privatno i ove žene. Ali, mnogo je lakše igrati nešto što suštinski nije vaš lični problem. Tu, naravno, posluže lična iskustva ali, u mom slučaju, ona su uglavnom stečena iz posmatračkog ugla i oslanjanja na literaturu. Nisam rasla u posesivnim odnosima. Vidite, sve zajedno dobija na značaju s obzirom na to da sam ja osoba koja je izašla iz porodice u sedamnaestoj godini i uz blagoslov svojih roditelja otišla da se bavim svojim životom na način koji sam sama izabrala. Nadam se da će mi život dati snage da to obezbedim i svojoj deci. Jeste li pratili ovu izbornu trku? Kakav odnos imate prema tome?
- Ne. Nisam. Ne bavim se time. Mene interesuju neke potpuno drugačije stvari. Recimo, na Bitefu sam, nažalost, videla sam jednu predstavu i strahovito mi je žao. Ali, ja 'idem u školu' sa svojom decom i sve me zanima iz oblasti njihovog odrastanja, završavam ovaj film, zatim radim 'Lisice' reditelja Gorčina Stojanovića, treba da odem u Crnu Goru da privedem kraju snimanje serije, koje sam još ranije počela, zatim pozorišna sezona je na pragu, a ja igram u šest pozorišta i imam puno predstava na repertoaru... Dakle, sve to me je sprečilo da malo više posvetim pažnje onome što me zbilja interesuje, u ovom slučaju Bitef, a stvarno nemam ni želje ni vremena da pratim i slušam izborne kampanje i slične stvari. Znate, pri tom ja imam gotovo 50 godina i imam obavezu da sebe sačuvam dok mi deca ne porastu.
Od svih uloga koje ste odigrali ili od onih s kojima ste bili u kontaktu koja najviše liči na Tanju Bošković?
- Kobila Šindivila u 'Priči o konju', valjda zato što je cela moja duša stala u tu ulogu i što sam je igrala, kako mi to glumci kažemo, bez ostatka (smeh). Sve ono što sam mogla i što sam znala tih dana bilo je stalo tu ulogu (smeh). Šalim se, naravno... A ako ovu šalu koju ste rekli na svoj račun začinimo sa malo ozbiljnosti?
- Onda je to uloga u predstavi 'Očevi i oci'. Ona je bila po mojoj meri i jeste u izvesnom smislu, ali samo u jednom domenu, ličila na mene i poklapala s tim mojim životnim trenutkom. Uvek je važno s kim igrate, ali meni je tada bilo posebno značajno to što su uz mene bile i moje sjajne kolege Đuza Stojiljković i Pera Kralj, koji su me proneli kroz tu ulogu. Dakle, ta uloga je tada bila tačna mera moje tuge. U kom smislu?
- U smislu da ste delimično stranac, da se osećate kao stranac u okruženju. A pri tom živite s ljudima do kojih vam je stalo, s ljudima koji su deo vašeg života i negde u dubini duše se pitate: pa šta se to dešava, zašto se ne razumemo, u čemu je problem? I pouzdan odgovor ne možete naći.
Tatjana Njezić
