Izvor: Politika, 17.Nov.2015, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne smem da budem zadovoljan bronzom
Tri godine mladi Kragujevčanin nije uzeo pušku u ruke, streljaštvu se vratio 2009, na debiju na Svetskom kupu osvojio je srebro 2014, a sada nišani olimpijsko odličje
Pre samo šest godina Milutin Stefanović bio je daleko od streljaštva. Već tri godine radio je kao komercijalista u pivarskoj industriji, bio zadovoljan svojim poslom i onim što mu je donosio, uz to polagao je ispite na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja i samo je, kako kaže, tokom dugih vožnji kolima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << razmišljao o streljaštvu, zamišljao sebe ponovo na vatrenoj liniji, rezultate koje postiže...
Danas je Milutin Stefanović, 30-godišnji strelac kragujevačkog „Čika Mate”, kandidat za učešće na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru, među prvima ispunio je olimpijsku kvotu u gađanju iz vazdušne puške i sada razmišlja o olimpijskoj medalji. Pucaće za najsjajniju.
Vaš povratak streljaštvu bio je iznenađenje za mnoge. Kako je došlo do njega?
Pred državno prvenstvo u Pirotu 2009. pozvao me je moj trener Saša Pauković i zamolio da pomognem klubu, jer je muškoj seniorskoj ekipi bio potreban treći član, uz Stevan Pletikosića i Zorana Todorovića. Ne znam da li je to bilo ono što sam podsvesno čekao, tek otišao sam u klub i uzeo svoje stvari koje su me čekale tri godine i bez ijednog treninga stigao u Pirot. U petak odradio sam zvanični trening, a u subotu u osnovnom delu zauzeo drugo mesto s ličnim rekordom – 596 krugova. Ispred mene je bio samo Steva Pletikosić, koji je s 599 krugova izjednačio državni rekord. U finalu sam sačuvao drugo mesto, Steva je s tri kruga prednosti bio nedostižan, a taj rezultat bio mi je jasan znak čime bi trebalo da se bavim u životu.
To ste, ustvari, „znali” i sa trinaest godina?
Spletom, rekao bih sada, srećnih okolnosti 1998. prvi put sam pucao iz vazdušne puške. U Kragujevcu je „Zastava oružje” imalo izložbu oružja i improvizovano strelište na kom sa se okušao. Mislim da nisam ni pogodio metu, ali to mi se dopalo i odmah sam se raspitao gde mogu da treniram. Pošto je već bilo kasno, jedva sam dočekao sutrašnji dan da se učlanim u klub. Trenirao me je Aleksandar Saša Pauković, kome zaista mnogo dugujem, i postao sam jedan od najboljih juniora u zemlji. Na tom prelasku iz juniorske u seniorsku konkurenciju, kao i svi 20-godišnjaci tražio sam sebe. Na domaćim juniorskim takmičenjima nisam imao rivale, seniori su bili prejaki, pa sam sve više propuštao treninge. Trener Pauković nije mogao da se izbori sa mnom, neće valjda da me juri po ulicama da me odvede na trening.
Sada ste i takmičar, ali i trener...
I to sam zahvaljujući čika Saletu. Rekao mi je da ide u penziju i predložio da batalim pivo, odnosno tadašnji posao, i da dođem da radim u klubu umesto njega. Steva Pletikosić, naš najbolji strelac, me je podržao, takođe i članovi uprave i ja sam od 2010. i trener i strelac i, ako mogu da budem neskroman, za sada uspešno obavljam te dve funkcije. To se vidi iz toga što je prošla godina bila najuspešnija za naš klub, svake godine osvajamo sve više medalja i imamo sve veći broj reprezentativaca, a za to zaslužni su svi treneri u klubu.
Kako uspevate da uskladite svoj trening s treniranjem Vaših pulena?
Za to sam veoma zahvalan svima u klubu, pre svega Stevi Pletikosiću, koji je takođe takmičar i trener, predsedniku Milanu Armušu, i kolegi Darku Jovanoviću koji preuzima mlađe kategorije i ima izuzetne rezultate. Njegov sin Stevan je juniorski reprezentativac, veliki potencijal, takođe i predsednikova kćerka nevena, a mi u „Čika Mati” funkcionišemo kao jedna velika porodica. Sada smo Pletikosić i ja olimpijci i uzor mladima, to je veliki kapital za naš mali sport i naš veliki klub (da, baš tako sam mislio), a oni će sutra naslediti nas.
Drugo mesto na državnom prvenstvu kojim ste se vratili streljaštvu nije bilo dovoljno za povratak u reprezentaciju. Na to ste čekali do prošle godine. Zbog čega?
Ni dve titule prvaka države nisu bile dovoljne da me selektor Stoiljković pozove u reprezentaciju. On je imao svoj tim. Ni kod Maksimovića, koji je mnogo kraće bio selektor nisam dobio šansu, a prošle godine dobio sam poziv Srećka Pejovića i s 29 godina debitovao sam na svetskim kupovima i već na prvom u Fort Beningu, osvojio srebrnu medalju s 0,1 krugom zaostatka za Rusom Luginecom. Zatim sam na svetskom kupu u Mariboru osvojio bronzu i dokazao drugima i sebi da to nije bilo slučajno.
To ste učinili ove godine pobedom u Fort Beningu i osvojenom olimpijskom kvotom, kao i bronzom na finalu svetskog kupa. Sve te medalje osvojili ste vazdušnom puškom, a da li kad razmišljate o Olimpijskim igrama imate i planove za malokalibarsku pušku?
Od 2013. u Kragujevcu, zahvaljujući gradu, imamo strelište za mali kalibar s osam mesta, najmodernije na Balkanu. Od tada popravljam rezultate malokalibarskom puškom, ove sezone sam tri puta imao više od 1.170 krugova, bio sam i 10. na evropskom prvenstvu što je veliki uspeh za specijalistu za vazdušnu pušku. Milenko Sebić, Steva Pletikosić i ja osvojili tri olimpijske kvote za Rio i ja se nadam da ću uspeti da izborim mesto u dve discipline – vazdušna puška i malokalibarska puška trostav. Oni su mnogo bolji u ležećem stavu.
Kakvi su Vaši planovi za Rio?
Sve sam preduzeo da bih osvojio medalju u Riju. Mislim da sam tek od sada, od početka priprema za Rio počeo da se bavim streljaštvom na vrhunskom nivou. Okupio sam oko sebe ljude koji mogu mnogo da mi pomognu – kondicionog trenera, psihologa, masera – trener mi je Srećko Pejović, Steva Pletikosić je uvek tu da pomogne, a sve to uspeo sam zahvaljujući Olimpijskom komitetu Srbije. Treniram kao nikad do sada, a olimpijsku godinu podelio sam na dva dela – do Evropskog prvenstva vazdušnim oružjem u Đeru i od njega do Rija. Još nemam pojedinačnu medalju s evropskih prvenstava. Cilj mi je da uđem u finale, a onda znam kako ću. Ako se u startu zadovoljim bronzom – biće bronza, a ako njom ne budem zadovoljan onda ću biti blizu zlata. To važi i za Rio!
