Izvor: Blic, 29.Dec.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne prođe dan da ne pustim suzu
Ne prođe dan da ne pustim suzu
Kada je pre tri godine, jutro nakon dočeka, odletela za Pariz, ponela je sa sobom samo gomilu malih akvarela. Drugo nije mogla. Prvi je prodala Japancu, prijatelju. Drugim, trećim… plaćala je učenje francuskog. Od tada do sada, sledi sedam samostalnih i deset kolektivnih izložba. (Jedna u drugom inostranstvu - Portugaliji.) Čak tri puta na slavnom Jesenjem salonu. Ovog puta, od oko sedamsto izlagača, otkupljeno je desetak slika. Među njima >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je i slika beogradske umetnice Vesne Milunović 'Presto bez kralja', i to zahvaljujući Žan-Pjeru Benezitu, ekspertu za slikarstvo 19. i 20. veka . Uporedo ima izložbu u 'Kompanji de zar' pod nazivom 'Kad ćemo se ponovo sresti'. Planovi se stalno otvaraju. Pozivi stižu, za čuvenu galeriju 'Demantije Fardel' (kraj Marseja), u porodičnoj tradiciji 27 godina, od Bernara Fuša, koji je njih deset sa Jesenjeg izabrao za posebnu prezentaciju. ' Za koji dan otvaraju mi sajt na Internetu', kaže preko telefona, vidno izbuđena i zbog poziva iz 'Blica'. Inače je takva - pojačanih reakcija. Da je drugačija, metropola bi je progutala.
'Stalno sam u potrazi za slobodnim vremenom. Ovde je zaista ludnica. Nigde normalnog čoveka! Izgleda da su to samo klošari koji spavaju na toplim rešetkama metroa. Jedino oni ne jure za novcem i dokazivanjem svog identiteta. Njima je stvarno sve ravno do Kosova!'
Kako vi opstajete?
- Godinu i po dana isključivo od prodaje slika i to ne na Monmartru. Da sam tamo zaglavila, bila bih kao slikar izgubljena za sva vremena. Ti, naši, sa Monmartra jedino još kod nas mogu da prođu kao 'veliki iz Pariza'. Tačno je, imaju više novca od mene, ali su se oprostili od galerija. Slikaju pod psudonimom i s čašicom alkohola. Retki su oni koji uspeju na oba koloseka.
Šta vam finansijski znači otkup na Jesenjem salonu?
- Nekoliko meseci opuštenijeg života… i fakat da sam na kraju ipak dočekala da mene galeristi cimaju za rukav!
Kako teče vaša saradnja sa našim galeristom u Americi?
- Moja saradnja i ugovor sa, tobože, galeristom iz SAD, Nebojšom Čavićem, inače sa Čubure, koji se predstavlja kao biznismen iz Kalifornije, ide traljavo. Poslao je deset mojih najlepših slika u Grčku - pojma nemam gde. Niti ih vraća, niti plaća! Daj Bože da ih ikad vidim! Ali, tešim se jer je moj ugovor sa njim overilo Francusko ministarstvo kulture, koje štiti moja prava. Ako me natera na pravne sankcije, moglo bi se još desiti i da mu zatvore galeriju! Zaboravio je da Pariz ipak živi od umetnosti i da ovde ipak funkcioniše zakon.
Kako se Srbi sada kotiraju u Francuskoj?
- Zahvaljujući mudrom Koštunici, ovde nam je porasla cena. Bili smo, oko 5. oktobra, uvek prvi na vestima, pa mi se činilo da gledam naš Dnevnik. Francuzi su me danima zvali i čestitali pobedu. Naši su me šokirali. Da je bilo glasanja ovde, pobedio bi Milošević! Ovde slikari nisu baš revolucionari, ali pošto se nešto promeni u politici, postaju glasne pristalice…
Da li je tačno da ste svojevremeno izbačeni iz Jugoslovenskog kulturnog centra u Parizu?
- Izbačena i vratila se. Vratila sam se na dan kada je zapaljena (bolje reći potpaljena) naša Skupština, sa gipsom na nozi i štakama, a na gipsu napisano 'Puk˘o je'. Izbačena sam pre toga, po naredbi direktora B. Šujice na dan kada je Milošević potpisao kapitulaciju i objavio 'pobedu'!
Važi li i u Parizu pravilo 'čuvaj se lažnih prijatelja'?
- Neki se više raduju mojoj slomljenoj nozi, nego dobroj izložbi ili prodatoj slici!
Da li vas hvata nostalgija za Beogradom?
- Ne prođe dan da ne pustim koju suzu. Ovde su kiše uobičajene. Mnogo je više i kišnih dana nego kod nas. Moj instinkt da ću uspeti, jači je ipak od nje.
Imali budućnosti za 'klasičnu' umetnost u 21. veku?
- Da nisam optimista, ne bih ostala ovde. Koncept, performans i tome slično - ovde su demode. Na ceni je klasična, prava slika. Ovde ne bih imala šanse da živim, a i da izlažem kao konceptualista. Ovogodišnji FIAC (Međunarodni sajam savremene umetnosti) to pokazuje. Na ovoj najvećoj prezentaciji svetskih galerija, 90 odsto slika okrenuto je figuraciji, mali procenat lirskoj apstrakciji i apstrakciji uopšte. Metafizika je vrlo prisutna - simbolično. Vrlo je cenjena umetnička fotografija…U svima njima vidim sve veće prisustvo žena - umetnika.
Pariz ipak nije isključiva sredina…
- Ovde ima mesta i za umetnike drugih vokacija. Pariz nije agresivan. Niko te ne pita da li si završio akademiju, a pogotovo ne koju. Samo traže da vide rad.
Da li Francuzi poznaju našu likovnu scenu?
- U istoriju ulaze umetnici koloristi, sveži po konceptu i misli, a naša je sredina njima bogata. Zato se nadam da ćemo vrlo brzo biti osveženje za Evropu. Naši slikari ovde do sada su propagirani preko naših političkih institucija - ne uvek po najboljem izboru. Ponekad je to bilo i smešno - videlo se da tapkamo za vremenom.
Pre tri godine, takođe za 'Blic' izjavili ste da je naša kritika pomodarska. Šta sada mislite?
- U novom veku biće teže kritičarima koji su protežirali koncept i performans. No, i oni će se prevrnuti na drugu stranu. Mi smo poznati po prevrtačima! Milena Marjanović
