Izvor: Blic, 20.Apr.2010, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne primećujemo dobro, jer patimo
Film „Dugo putovanje kroz istoriju, historiju i povijest” reditelja Željka Mirkovića prikazan je na Festivalu dokumentarnog filma „Beldoks”, koji će večeras u Kinoteci biti zatvoren dodelom nagrada u regionalnoj i međunarodnoj selekciji. Glavni junaci u ovom šarmantnom i nenametljivom roud muviju su dvojica pisaca - iz Beograda Marko Vidojković, a iz Zagreba Miljenko Jergović, naš sagovornik.
Ideja filma je jednostavna: Dva verovatno najpopularnija pisca Srbije >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i Hrvatske sedaju u „juga” i prelaze put od Vardara do Triglava (tačnije, u suprotnom smeru) i obilaze najbolnija mesta zajedničke istorije. Kreću od Blajburga, zastanu u Kumrovcu i Zagrebu, obiđu Jasenovac, Brčko i Vukovar i preko Beograda putovanje završavaju u Makedoniji.
Posebno je zanimljivo gledati koliko se svet promenio od nastanka filma do danas. Srpskim pasošem tada se nije moglo u Evropu, a danas može; Stipe Mesić, s kojim su se dvojica pisaca sreli u Zagrebu, u Srbiji je tada imao drugačiji imidž nego danas... A od nastanka filma do njegovog prikazivanja na „Beldoksu” prošlo je tek nešto više od pola godine.
„Ima nešto u ljudskoj psihologiji što je prokleto”, objašnjava ovaj fenomen u intervjuu za „Blic” Miljenko Jergović. „Čovek se na loše stvari nikad ne može naviknuti i uvek u njemu izazivaju patnju. Kad te neko tuče, nikad se ne možeš naviknuti na to. A kad se dogodi nešto dobro, kao što je recimo ukidanje šengenskih viza za građane Srbije, svi su se na to navikli za mesec dana. Prvih mesec dana je bilo: ’Vau, ludilo! Srbi putuju!’ I na kraju - ništa. J...te, ko da je oduvek tako. To je taj zajeb ljudske psihologije, što mi neprestano živimo u svojim patnjama na koje se nikad ne možemo naviknuti, a dobre stvari ne primećujemo, nego one prođu pored nas kao nešto normalno.”
„Bude pa prođe”, to je jedna replika iz filma prilikom obilaska Kumrovca. Eto, Kumrovec se danas pretvorio u nekakvo etnoselo.
- To je sve skupa jedna čudna i paradoksalna priča. Taj Kumrovec je bio mesto političkog posvećenja generacija naših roditelja. Tamo je bila nekakva partijska škola, išlo se u rodnu kuću druga Tita... Kao što je vernicima bilo otići u Meku ili Jerusalim, tako je bilo jugoslovenskim komunistima otići u Kumrovec. I šta je ostalo? Narodne rukotvorine, vezovi i kuća druga Tita koja je puno više zanimljiva strancima nego bivšim Jugoslovenima. To je naša sudbina, što nemamo nikakvog istorijskog kontinuiteta, ničeg što bi trajalo. Kod Italijana svaka, najbezveznija crkva je stara 500 godina. Kod nas uvek dođe neko i sruši crkve, spali dokumente, promeni državu, jednu zameni drugom, nakon toga dođe treća... Dakle, sve se neprestano urušava. Tako se i u okvirima naših kratkih života stvari urušavaju i menjaju, pa ne znamo u kojoj ćemo državi sutra osvanuti. U ovim krajevima, u poslednjih 150 godina gotovo nije bilo generacije koja se rodila i umrla u istoj državi. Jedino smo imali kontinuitet tokom onih koje smo najviše mrzeli, protiv kojih smo u školi najviše učili, a to su zavojevači i okupatori tipa Turci i Austrougarska. To su bili jedini kontinuiteti u našoj istoriji. Sad, ja ne pozivam nekog da okupira ove krajeve, ali ispada da smo jedino tad imali sve.
Gledajući Marka Vidojkovića i vas, rodili ste se u razmaku od samo deset godina, ali razlike su velike. Vi ste se rodili u Sarajevu, živite u Zagrebu, u Beogradu se osećate kao kod kuće, a Marko je oduvek u jednom gradu...
- E, to je upravo razlika u tih deset godina. Moja generacija, a to je sredina šezdesetih, i u Beogradu i Sarajevu i u Zagrebu bila je jugoslovenska generacija i živela je svoje živote na takav način. Nema to veze s ratom, proterivanjima, selidbama i ostalim, nego smo mi živeli krećući se. Generacije Marka Vidojkovića su takozvane stajaće generacije, koje su izgubile taj veliki jugoslovenski prostor. To je generacija osuđena na malu Srbiju, malu Hrvatsku i tako dalje.
Rekli ste da vam je od svih istoričara, a tu su i Dubravka Stojanović, Tvrtko Jakovina i Slavko Goldštajn, najzanimljiviji bio lokalni nastavnik istorije iz Brčkog.
- Da, zato što se bavi nečim što je meni potpuno fascinantno. On predaje istoriju u jednom razredu u koji idu srpska, hrvatska i bošnjačka deca, pa on na jednom času istorije istovremeno predaje iz tri udžbenika. On, dakle, paralelno predaje tri istorijske istine, i to je potpuno fascinantno. U njegovom razredu sam video da to može tako, da nije problem. Moguće je priču o Gavrilu Principu, koji je za jedne terorista a za druge heroj, ispričati tako da bude sa strane svake istine prihvatljiva i da na neki način deluje racionalno, tačno i pomirujuće. Mislim da su ljudi poput tog čoveka užasno važni. Njih nikad ne snimaju televizijske kamere, oni nikad ne daju izjave u novinama, za njih većina nas nikad ne sazna, a oni rade važan i pozitivan posao.
Vi i u govoru paralelno koristite termine „istorija”, „historija” i „povijest”. Mislite li da će odlaskom vaše generacije nestati i takav način govora?
- Mislim da neće. Mi imamo neko prokletstvo kako jedni misle, a tu sreću kako ja mislim i u šta sam uveren, da govorimo istim jezikom koji nazivamo različitim imenima. Unutar tog jezika mi se minimalno razlikujemo. Teško ćete danas u Beogradu naći ikoga iz bilo koje generacije ko zna šta znači „istorija”, a ne zna šta znači reč „povijest”. To ostaje, i vezuje nas sudbina i snaga našeg zajedničkog jezika.
O Vuku Draškoviću
U Beogradu ste se sreli i s Vukom Draškovićem...
- Vuk je jedna jako zanimljiva figura. Pri tom uopšte ne mislim ni na kakav politički kontekst jer on je zanimljiv zato što se s njim može komunicirati. Možete se s njim i svađati. On je jedan onako živahni Hercegovac, kurčevit i drčan. Možda je to posledica toga što više nije politički važna ličnost, pa malo opuštenije reaguje, ali je dobar tip za komunikaciju. Ne može se sa svakim taj „klik” postići.
.jpg)
