Izvor: Blic, 27.Maj.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne pljujmo izvor iz kojeg smo pili
Ne pljujmo izvor iz kojeg smo pili
Razgovor sa poznatim kompozitorom Zoranom Hristićem je jedan od onih koje treba početi s kraja. Jer, tada je duhovito govorio o svojoj biti. Govorio je, tako, Hristić, koji podiče iz beogradske porodice koja je između dva svetska rata bila više nego imućna i kako je kroz ceo život uvek išao u ekstreme; ili je manijački radio ili se isto tako zezao.'Jedan prijatelj mi je rekao kako su mene spasili Hitler i komunisti. Na moj zgranut izraz >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << lica, on mi je rekao da nije bilo njih da mi sve oduzmu ja bih, kakav sam, sve to proćerdao za petnaestak godina. Ali, dodao je posle kraće pauze, u Majami Biču! I, kada ozbiljnije razmislim, možda je i u pravu', rekao je kompozitor Zoran Hristić, koji je svom bogatom opusu dodao još jedno značajno delo, muziku za balet 'Limeni doboš' (po romanu Gintera Grasa) koji je nedavno premijerno izveden na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, a urađen je uz podršku samog Grasa. Pisac je veliki, a i tema nacionalizma i fašizma je velika. Otkud ideja da radite baš to i kako je ta umetnička ekipa dobila prava od pisca?
- Moram priznati da sam po malo ljubomoran jer inicijalna ideja je potekla od Isidore Stanišić, koja je radila koreografiju. Znate, mi se još uvek ovde ponašamo po principu 'baš nas briga za autorska prava'. A to je u svetu, zapravo, sveto pravo. Kada sam, zajedno sa još nekim ljudima, postavio to pitanje, onda je u pomoć priskočio 'Gete institut'. Preko njih je ceo projekat u kojem, shodno pravilima, postoji čak i podatak o broju sedišta u sali, otišao Ginteru Grasu, koji ga je nakon dva meseca podržao. Ginter Gras je veliki pisac i nobelovac, ali on je bio među onima koji su 1999. podržali NATO bombardovanje Beograda?
- Mnogi su se pozivali na njegove političke stavove i tu činjenicu. Naravno da to ni meni nije pravo, ali Ginter Gras je, zajedno sa Hajnrihom Belom, i pisac koji je povratio ugled Nemačke jer se obračunavao sa nacizmom.
Na koji način ste notama opisivali fašizam i nacizam?
- Repove takvog načina gledanja na stvari osećamo i danas i na ovom prostoru. Nacizam je, evidentno, zlo XX veka. Samo, ima i u nacizmu i u komunizmu stvari koje, u odnosu na kulturu, vredi proučiti. Ti ljudi uopšte nisu bili naivni i dobro su znali šta ih prezentuje. Hitler je, recimo, odmah uzeo velikog kompozitora Vagnera. Njihovi nemački marševi i uopšte nacistička muzika nije išla na zastrašivanje. I koliko god je nacizam bio strašan, toliko je muzika koja ga je pratila bila vesela, razdragana, ritmična... Ona jeste služila da milione povede u suludi pohod, ali sama po sebi nije bila zastrašujuća. Ne navodi li nas to na priču o upotrebi muzike u političke svrhe?
- Ta vrsta upotrebe muzike je često prisutna i vrlo je opasna. Istorija muzike priznaje marševe iz doba Hitlera kao najbolje marševe ikada napisane. Kod nas je komunizam osakatio mnoge generacije vaspitavajući ih na masovnim pesmama, ali zato retko ko zna Mokranjčevu liturgiju. Nameran apsurd je ovde krenuo da se neguje od 1991. godine kroz takozvanu novokomponovanu patriotsku pesmu, kada je na 'pinkovima', 'palmama' i svim ostalim televizijama sve bilo kičerski lepo, šareno, majke bacaju svoju decu u naručje novokomponovanim zvezdama... A te zvezde su bile pojam zdravlja i uspešnosti. E, taj nakazni prikaz nas i dan danas prati. A bili ste i u Upravnom odboru Narodnog pozorišta nakon 5. oktobra. Kako komentarišete postojeće stanje u nacionalnom teatru i to što se često može čuti da u toj kući stvari 'debelo' nisu u redu?
- Prošlog oktobra sam napustio tu dužnost jer mi je to uzimalo mnogo vremena i gotovo svu energiju. Ali, nisam čovek koji je nešto radio, pa kad ode pljuje izvor iz kojeg je pio vodu. Vidite, stanje u državi i u srpskom parlamentu se odslikava u svim porama društva, pa i u Narodnom pozorištu. Ljudi koji rade i gomila onih koji ne rade, a tu su. E, zato je potreban rez koji jeste bolan, ali je neophodan. Ali to rezanje stalno odlažemo?
- Lepo ste rekli 'mi odlažemo'. Ne znam zašto se u toj vrhovnoj politici forsira ta u osnovi glupa odrednica 'nije vreme'. Kako 'nije vreme'? Pa, nas je desetogodišnje odlaganje koštalo i glava. Kako nije vreme za himnu, zastavu i grb kao obeležja države? Kad Koštunica ode negde, on će biti jedini predsednik na svetu kome nemaju šta da sviraju. Lepo je moj prijatelj Duško Kovačević rekao da mi nemamo ni ime, nego koristimo nadimak. Ta srpska osobina da se najviše prepoznajemo po nadimcima, jer u njima su date karakterne osobine, ušla je i u najzvaničnije nivoe. Badže, Bidže i slični nam upravljaju životima. Stvarno strašno. Nedavno sam, recimo, pročitao podatak da sa ovom stopom privrednog rasta tek za 29 godina možemo da dostignemo polovinu standarda Slovenije! I, šta nam je činiti?
- Elem, ono što se preslikava sa parlamenta na sve je kao šoljica kafe u kojoj ima samo malo kafe na površini, a puno taloga. Kako objasniti ljudima koji su stradali na razne načine pod Miloševićem da 'nije vreme'. Pa, šta smo onda mi radili. Mislim da je vlast gora od droge. Pogledajte tu njanjavu stranku DSS. Ona meni liči na starački dom neuspelih ljudi koji su se okrenuli iza sebe, sagledali da su malo ili nimalo uradili u životu, i onda sede i kritikuju. U kojoj ste vi stranci?
- U DS, ali ovo govorim kao običan građanin, a ne kao član stranke. Kako bismo jezikom muzike ili zabave opisali sadašnji društveni trenutak?
- Naša slika je drumska mehana koju sada pokušavamo da finim konobarima kojima smo obukli bele košulje i leptir mašne popravimo sliku, ali ne vredi kad tamo u ćošku i dalje svira šljam. Tatjana Nježić
