Izvor: Blic, 14.Sep.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne mogu više da se ponižavam
Ne mogu više da se ponižavam
Na našu molbu da prokomentariše vest da je slovenački film 'Kruh i mleko', u kome ona igra glavnu žensku ulogu, dobio jednu od nagrada u Veneciji, Sonja Savić je bila veoma iznenađena. Od nas je, naime, prvi put čula za taj podatak. Na pitanje kako objašnjava činjenicu da igra u Sloveniji a da je naši reditelji zaobilaze, ona kaže:
- Ako pogledamo poštenije, u našim filmovima i nema ženskih uloga. Koliko sam ja videla, u >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << poslednje vreme jedino Ivana Mihić u 'Mehanizmu' ima jedinu veću žensku ulogu. Mada mi se čini da se domaća kinematografija, barem što se tiče ljudi ispred kamere, uglavnom oslanja na one koji ili mogu da nabave novac, ili hoće da rade bez novca.
O čemu govori slovenački film?
- To je jednostavan film o hlebu i mleku. Priča o jednoj porodici alkoholičara se dešava u jednom danu i jednoj noći, i završava se u zoru. Reč je o novom, savremenom, crnom socijalnom talasu sa puno duhovitosti. To su teme kojima se ljudi u Beogradu ne bave. Ovde se trenutno snimaju filmovi o korupciji, mafiji, političkoj korupciji i slično, mada, moram da kažem, poslednjih par godina obećavaju. Tu je film 'Munje' koji se bavi sitnim socijalnim problemima na duhovit način, delimično Bajićev film 'Rat uživo', ali i ranije Dragojevićeve 'Rane'. Svi ti filmovi se, naravno, bave nekom drugom generacijom.
Po čemu se vaša generacija posebno razlikuje?
- Nad mojom generacijom, godišta između 1958. i ‘65, izvršena je neka vrsta francuske revolucije, odnosno čišćenja. Trista hiljada ljudi je otišlo iz Beograda ‘91. i ‘92. godine, i posle deset godina ti raseljeni ljudi više nisu prijatelji, jer su se u međuvremenu viđali samo na sahranama roditelja. Boraveći u Sloveniji uočila sam, s obzirom da su stvari tamo očiglednije, da smo mi tehnološki prevaziđena generacija, samo naše obrazovanje je prevaziđeno. Istovremeno, cela jedna generacija je totalno nestala i iz umetničkog i iz bilo kog drugog života, nešto je pomrlo, drugi ne rade, treći nisu u vlasti.
Šta je sa ovima koji su danas mladi?
- Oni su dovedeni u poziciju da im izgleda kako mogu da utiču na svoj život i da mogu da promene sopstvenu poziciju.
Hoćete da kažete da su mladi ljudi danas zloupotrebljeni?
- Da. I da se nalaze u poziciji sličnoj onoj iz ‘45-46. godine. Mene najviše plaše ti mladi ljudi, političari koji ponavljaju sindrom iz vremena Josipa Broza. Kada ukažete na tu paralelu između Tita i ovih novih lidera i njihovih saradnika-junoša, onda ste paranoik. A deset godina moga života, da ne pominjem druge, žrtvovane su da bi se probudili mladi ljudi, da bi se se naučili da razvijaju privatnost, normalnost, umnost, da se nauče čuvanju srpskog jezika. Pretekao nas je neko ko se zove politički vođa, neko ko je okupio omladinu oko sebe, otvorivši im velika vrata za ulazak u političke i ideološke vode. To je neizbrisiv greh, a posledice ovog greha ćemo videti za desetak godina. Isto kao u onom posleratnom događaju iz Pirota. Ugledni trgovac iz ovog grada je 1945, videvši sina u partizanskoj uniformi kako puca u čelo zarobljenika, otišao kući i obesio se. Obesio se jer je video kolika je vlast u rukama njegovog dvadesetdvogodišnjeg sina koga je poslao da uči ekonomiju, a on završio u Vrhovnom štabu. Da li vam je ta priča nešto poznata danas?
Da niste malo radikalni?
- Možda, ali neka mi neko pokaže kako je sasvim slučajno većina ljudi iz 'Otpora' završila u strankama i povlačim sve što sam rekla.
Šta je, po vašem mišljenju, alternativni umetnički pokret u ovom trenutku u Beogradu?- Trenutno u Beogradu ne postoji alternativa. Ako postoji, onda su to dva i po čoveka preživela iz doba ranih devedesetih. Znači, Fleka, koji ne nastupa, neki vrlo mladi ljudi u pozadini i ništa više. Ono što je vrlo lepo jeste to da smo stekli klupsku scenu, zahvaljujući pre svega grupi 'Kanda, Kondža i Nebojša', odnosno Oliverovom vokalu. Oni su prva ozbiljna novost posle Milana Mladenovića, 'Darkvud dab' se oformio u jedan ozbiljan klupski bend, volim i Nikolu iz grupe 357, zatim 'Neočekivanu silu...' - to je nešto što je izvesno alternativa, tu je i 'Vrooom'. Sada je problem što su oni, na neki način, postali mejn strim stanice B92. I onda je Prvi program, prvi put u istoriji, počeo da se ujedinjuje sa 'devedesetdvojkom'. Odnosno, Televizija B92 je počela da ustupa spotove Prvom programu RTS-a i ja očekujem da vidim bivše 'Košavine' ili 'Pinkove' pevače na B92.
To su relana očekivanja ili karikiranje?
- Tu moju tezu naročito potkrepljuje izvesni Ivan, mislim da je Gavrilović, poznat kao osnivač turbo-folka, pričalo se i da je bivši dečko Marije Milošević. Taj momak je onako, krajnje opušteno, češući se pred kamerama, što po rukama što ispod nosa, dopustio sebi da bez zazora kaže kako posle petog oktobra, pravi umetnici kao on, koji su zabavljali narod deset godina, nisu u opticaju, nego neki narkomanski bendovi koji su izmileli iz nekih rupa. I naravno, nije ga sramota zbog neznanja koje je kao kosmos.
Kojim povodom je bio planiran vaš put u Nemačku i zašto je propao?
- To je film 'Kazna' Gorana Rebića koji će biti prikazan na Festivalu ljudskih prava u Nirnbergu. Taj film je videla beogradska publika na Festu, obišao je mnoge festivale u svetu, ali nijedan distributer nije hteo da otkupi taj film od čoveka koji je jedini posvetio pažnju Beograđanima. Izgleda da su ljudi posle petog oktobra umorni, je li, od bombardovanja, i ne žele da se sećaju tog ružnog perioda. E sad, trebalo je sama da nađem pare za kartu, na zajam, jer organizator snosi troškove. Pošto ja ni u ludilu ne mogu da skupim tolike pare, hiljadu maraka, čak nemam od koga ni da pozajmim, jer su svi moji prijatelji siromašni, žive u rupama i podrumima, pošto nisam mogla da nađem ni sponzora, odustala sam. Poslaću telegram i napisati ono što sam htela da kažem tamo.
Planovi za dalje?
- Nemam više snage da se ponižavam, da cepam karte i da molim ljude po Srbiji da nam pomognu. Našla sam novog sjajnog plesača za svoje pozorište, koji srećom nije upisao FDU već Likovnu akademiju. Nastaviću da radim ako treba u svom stanu. Poslednje dve godine živim od malih para koje sam zaradila u Sloveniji, moj narod i moje društvo su apsolutno nezainteresovani za mene, pa ću polako i ja prestati da se interesujem za njih. To naravno ne znači da ćete me se lako rešiti. Željko Jovanović
