Izvor: Politika, 13.Maj.2010, 00:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne mogu se porezi prilagođavati rashodima
Preispitivanje poreskog sistema uvek probudi pažnju javnosti i uzburka duhove. Ništa čudno. Posle svake promene poreza neko plaća više – neko manje, a svi bi da budu u ovoj drugoj grupi. Naročito ukoliko se kao ciljevi poreske reforme postave rast proizvodnje, izvoza i investicija, smanjenje uvoza, rasterećenje privrede i oslobađanje siromašnijih poreskog tereta.
Čini se da se u toj šumi makroekonomskih ciljeva zaboravlja osnovna, svuda i uvek prisutna svrha poreza: obezbeđenje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sredstava za funkcionisanje države i javnih dobara i usluga. Svaka poreska reforma, pak, mora prvenstveno imati u vidu ovaj cilj. Istovremeno, obim javnih rashoda ne može biti nezavisan od mogućnosti i spremnosti stanovništva i privrede da snosi poreski teret. Drugim rečima, ne mogu se prvo utvrditi rashodi, pa njima prilagođavati porezi, već obrnuto.
Takođe, nastojanje da se socijalna politika vodi kroz javne prihode praktično znači da se gubitak prihoda zbog neoporezivanja jednih mora nadoknaditi povećanim oporezivanjem drugih. To podrazumeva da ovih drugih ima u dovoljnom broju, da ih visina poreskog tereta neće navesti na masovno skrivanje sopstvenih prihoda i da su uvereni u sposobnosti poreske uprave da otkrije i sankcioniše one koji to pokušaju. U Srbiji teško da je išta od ovoga ispunjeno.
Pored ovog praktičnog, međutim, javlja se i etičko pitanje. Zbog čega ne bi bilo pravedno da svako plati porez srazmerno svojoj ekonomskoj snazi, dakle po istoj stopi? Oni koji imaju malo, platiće malo, oni koji imaju više, platiće više. A oni kojima je potrebna pomoć trebalo bi da je dobiju neposredno iz za to izdvojenih budžetskih sredstava. Socijalna politika, dakle, može da se vodi i kroz javne rashode. Čini se da bi tada ona bolje ispunjavala svoj cilj: pružila bi neposrednu pomoć onima kojima je potrebna. Osnovni preduslov da za to bude dovoljno sredstava jeste upravo u tome da svi, bez izuzetaka, daju svoj srazmeran doprinos finansiranju države.
Uspešna poreska reforma, a, po mom mišljenju, to je ona koja će obezbediti rast prihoda bez bitnijih promena poreskih stopa već srazmerno niskih, podrazumeva rešavanje ključnih problema javnih finansija Srbije, među kojima su:
– porozan poreski sistem prepun najrazličitijih izuzetaka, olakšica i podsticaja i istovremeno administrativno glomazan i zahtevan;
– veliki i rastući broj namenskih dažbina (naknada i taksa) koje se povećavaju ili uvode neporeskim zakonima, nezanemarljivog uticaja na ukupno poresko opterećenje i nejasnog doprinosa finansiranju javnih rashoda;
– zapušten sistem lokalnih javnih prihoda sa velikom mogućnošću diskrecije lokalnih vlasti u razrezivanju izvornih prihoda dodatno podstaknute drastičnim smanjenjem transfera iz centralnog budžeta;
– izrazito redistributivni karakter javnih rashoda: preko tri četvrtine izdataka suštinski predstavlja preraspodelu, pa su ulaganja u infrastrukturu i javne usluge samo puki ostatak;
– mali stručni kapaciteti uprave, odsustvo koordinacije i delotvorne primene zakona što je, između ostalog, posledica između i unutar stranačkog kadriranja, političkih postavljenja i podele „zona uticaja”
Kako rešiti ove probleme?
Prvo, za sve ključne poreske oblike načelno važe iste preporuke: ne povećavati poreske stope, proširiti osnovicu kroz smanjenje ili ukidanje izuzimanja ili podsticaja, učiniti sprovođenje i kontrolu jednostavnijom i efikasnijom. Drugo, uspostaviti dosledan sistem naknada za upotrebu javnih dobara i usluga i promeniti sadašnji sistem u kojem se svakim zakonom praktično može uvesti neka dažbina. Treće, umesto popularne retorike o fiskalnoj decentralizaciji ozbiljno pristupiti reformi lokalnih javnih finansija i odmeriti odnos transfera iz centralnog budžeta i ustupljenih i izvornih prihoda lokalnih samouprava. Četvrto, sprovesti celovitu i sistematsku reformu ukupnog javnog sektora i na centralnom i na lokalnom nivou, što podrazumeva funkcionalnu analizu državne uprave i temeljno preispitivanje postojećeg sistema obaveznog socijalnog osiguranja – počev od ustanovljenih prava preko organizacije i, tek na kraju, načina finansiranja.
Peto, jasno odvojiti profesionalne od političkih funkcija i sistematski ulagati u unapređenje materijalnih i profesionalnih uslova u državnoj administraciji, posebno, za ovu temu najvažnijih, poreske i carinske uprave.
Bez ovakvog celovitog pristupa, izolovane izmene pojedinih poreskih oblika teško da će ostvariti željene ciljeve. One, nedavno predložene, nose i rizik da ukupni rezultat na kraju bude smanjenje poreskih prihoda uz povećanje poreskog tereta.
Profesor Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju
Milica Bisić
[objavljeno: 13.05.2010.]
