Izvor: Blic, 31.Okt.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne mogu da sedim na dve stolice
Ne mogu da sedim na dve stolice
U najnovijoj predstvi 'Ateljea 212', 'Amerika, drugi deo' Anita Mančić igra ulogu Mafi, tipične Amerikanke nezainteresovane za svet oko sebe pa i sebe samu. O utiscima vezanim za reakciju publike pola sata nakon najnovije premijere 'Ateljea 212' u novoj sezoni Anita Mančić kaže: 'Mislim da je publika dobro reagovala tokom igranja predstave i to na mestima koja jesmo i koja nismo očekivali. Upravo primam čestitke onih kojima se predstava dopala, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pretpostavaljam da su oni kojima nije, već pobegli'.
Kako ste vi zamislili tu Amerikanku, kakav je bio vaš utisak o njoj pre nego što ste počeli da je 'branite' na sceni?
- Nikada nisam bila u Americi i sve što znam o toj zemlji i o tim ljudima je preko filmova, na osnovu utisaka prijatelja koji su živeli tamo i onoga što nam je pričala Biljana sada, dok smo radili predstavu. Međutim, nisam morala da odem u Ameriku da bih pretpostavila kakva je ta žena i kako da je igram. Imam utisak da u Americi postoje žene koje su razmažene, obezvređene, udomljene, obesmišljene do neslućenih razmera, i čini mi se da je Mafi koju igram, takva žena. Ona se jako začudi kad vidi da neko plače. Koliko sam čula, tamo niko ne plače, plaču Evropljani, oni ne, oni su čudo prirode. U kojoj meri je ova priča o tim ljudima i naša?
- To je po mom mišljenju pitanje koncepta. To sam se i ja pitala radeći predstavu, da li se mene kao čoveka, kao nekoga koji živi u ovoj sredini, sa problemima koje znamo, tiče to o čemu se priča u ovom kamadu. Da li je to nešto što će doći kod nas, pa mi sad kao igramo neku igru ne bi li se pripremili za to što će doći. I pitamo se da li da se se pripremimo kako bi mu se oduprli svim silama ili da oberučke prihvatimo takav život. Volim priče koje se trenutno tiču nas a ono što možemo ovog trenutka da vidimo iz ove predstave jeste jedna otuđenost i samoća koje su, pretpostavljam, posledica uticaja zapada na nas. Da li ste zbog toga na pojednim mestima igrali Mafi kao da je ona odavde?
- Možda taj utisak potiče od toga što sam ja - ja, i što ne mogu da pobegenem od svoje prirode. I, drugo, mi nismo pravili likove već smo igrali situacije. Ta situacija u kojoj se ona našla je vrlo prepoznatljiva i svugde se žene mogu naći u takvoj situaciji, samo je pitanje načina kako reaguju. Očigledno je da je ona dobila udarac i sada je pitanje načina kako će ga preživeti.
Govorite o vremenu koje možda dolazi, izgleda da to novo stiže i u pozorište, šta vi konkretno očekujete?
- Uzbuđena sam kao i svi ali se ne bojim. Ne mora novo uvek da bude i loše. Mi smo prilično frustrirani i stalno se plašimo novog koje po pravilu uvek donosi nešto bolje, nešto dobro. Volela bih da mi u pozorištu, samim tim i u ovoj predstavi, dodirnemo nešto što se zove umetnost. Imala sam prilike da odgledam neke filmove koji su ušli u konkurenciju za evropski Oskar i veoma sam uživala. Odavno kod nas nije bilo tako dobrog filma ili tako dobrog pozorišta. Mi smo radeći na ovoj predstavi, svi želeli i trudili se da ona dotakne taj magičan prostor, i ne znam da li smo, i u kojoj meri uspeli, ali je naša želja bila jaka. Šta ćete vi lično preduzeti u tom smislu?
- Potpuno se posvetiti glumi. Imala sam klasu studenata na Fakultetu dramskih umetnosti, sada vodim klasu na BK Akademiji i kada to završim, sa pedagogijom je gotovo. Ne mogu se dobro raditi dva posla u isto vreme. Željko Jovanović
