Izvor: Blic, 30.Apr.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne mogu da se odvojim od uspomena
Ne mogu da se odvojim od uspomena
Evo, zadnja tri meseca, a i duže, živim u koferu. Pa, stvarno?! A pakujem se k’o Vivaldi: za četiri godišnja doba - rekao je u razgovoru za 'Blic' Dragan-Gaga Nikolić 'elaborirajući' sa puno šarma i duhovitosti sadašnji trenutak u svom životu.
Ovaj poznati šarmer, čija bi radna biografija iziskivala zbilja mnogo vremena i još više prostora, ne tako davno, a posle pauze od nekoliko godina imao je u Centru za kulturu Tivat >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pozorišnu premijeru. Reč je o komadu 'Innominato', koji je potpisao poznati tandem Stevan Koprivica - Milan Karadžić, u kome Nikolić tumači naslovnu ulogu. Beogradska publika će imati priliku da vidi ovu predstavu 6. i 7. maja na sceni 'Ateljea 212'. Pažnju javnosti, kao uostalom i sve drugo što on radi, privukao je i (budući) film 'Otok - srce' čije snimanje počinje na jesen u crnogorsko-slovenačkoj produkciji, po scenariju Matijaža Jovšnika. Intrigantan je bio i podatak da je reč o priči koja se bavi (nekim novim) partizanima i u kojoj sve puca, ali od ljubavi.
- To je vrlo uslovno rečeno film o partizanima, jer on počinje tamo gde se završava 'Ko to tamo peva', odnosno šestoaprilskim bombardovanjem. Igram čoveka koji je u tom trenutku popularni novinar na Radio Beogradu i kome u bombardovanju gine žena. On uzima neophodnu tehniku i zajedno sa svojom ćerkom odlazi na 'Otok - srce' odakle emituje svoj program koji se sluša po raznim zabitima, što bi mogla biti i nekakva aluzija na Radio Evropu. U jednom trenutku na taj otok, gde je on napravio svojevrsnu komunu, stiže pet partizana koji su prethodno opljačkali jedan brod i oteli viski i sve drugo što im je trebalo. Ko su i kakvi su zapravo ti (novi) partizani?
- Ovi u filmu su, naravno, različitih nacionalnosti i simbolično predstavljaju bivše republike. I, sva petorica se zaljubljuju u novinarevu ćerku. Da bi rešio dilemu on organizuje olimpijadu, ali svako pobeđuje u onoj disciplini koju je predložio.
A, ko pobeđuje na kraju?
- Pa, ona (smeh). Buduća njihova žena. Dakle, to je film o ljubavi. Da li je to ljubav opet u modi?
- Ne znam... Kod mene je uvek bila. S obzirom na to da je reč o, sad već, internacionalnoj kooprodukciji znači li to da umetnost iznova gradi ono što je politika porušila?
- Nije reč ni o pomirenju, ni o izvinjenju, niti o bilo čemu što bi ličilo na neku novu građevinu. Što se mene lično tiče, volim da film ima neke, da ih tako nazovem, svetske okvire i domete. Mada, nisam siguran da će svet razumeti, na primer, simboliku toga što se oni, partizani, nastanjuju na tom ostrvu - i to Srbin u tipično šiptarskoj kući, Crnogorac u slovenačkoj i tako redom. Stiče se utisak da vam je prijao taj rad u Crnoj Gori, odnosno u predstavi 'Innominato' sa kojom ste se posle pet, šest godina vratili na pozornicu?
- Nikada nisam rekao da se neću vraćati pozorištu. A o tome zašto nisam igrao već sam toliko govorio. Međutim, sada, prilikom rada na ovoj predstavi, prvi put sam jasno uvideo da sam sredovečan čovek koga ljudi i okolina sa uvažavanjem prihvataju. A to, jednostavno, godi. Ranije je tu, rekao bih, uvek bilo nekih tenzija ili čak izvesnih antagonizama, na ovaj ili onaj način. Pri tom, radio sam samo to i ništa više, što je kod mene redak slučaj, i što mi je veoma prijalo. Da li je to 'Innominato' neka vrsta prelomnog trenutka u vašem radu?
- To je oproštaj od mog romantičnog perioda, odnosno perioda u kome sam igrao ljubavnike. U toj predstavi ženim devojku koja je trideset godina mlađa od mene. Insistirao sam, a Steva (Koprivica) je to prihvatio da se ubace tri replike u kojima ja njoj kažem kako bih mogao otac da joj budem. Prosto sam shvatio da je trenutak da taj deo svoje radne biografije stavim u 'ad acta'. Da se ne pravim mnogo pametan, ali čovek mora znati ili osetiti dokle je stigao i šta je prirodno za njega, a šta je preterano. Tačno znaš neku svoju meru i ne možeš da podbaciš. Uostalom, mnoge su stvari dozvoljene upravo ako imaš meru i ako su, nazovimo to tako, u funkciji života. 'Innominato' što znači nepomenik, odnosno neko koga treba zaboraviti, jeste komad o autentičnoj ličnosti sa kojom ste nedavno gostovali u Hrvatskoj, tačnije u Puli...
- Vicko Bujović, odnosno Innominato, je zaista postojao i bio je kontroverzna i harizmatična ličnost. Čitava ta predstava je zasnovana na autentičnoj priči. Što se gostovanja u Puli tiče to su bili Dani bokeške kulture koji su obuhvatili i tri predstave tandema Koprivica-Karadžić i odličnu izložbu slika umetnika iz Boke koju je, uzgred budi rečeno, i Beograd mogao da priredi. Kako gledate na to što pre par godina niste dobili vizu za Hrvatsku? - Ni tada nisam hteo mnogo da se raspitujem oko toga. Želim da verujem da je reč o grešci, mada znam da nije. Ali, lakše mi je tako. Kako ste se osećali posle dugo vremena u Hrvatskoj? Šta vam je to značilo?
- Priznajem da nisam jugonostalgičar. A sad ako kažem da sam mondijalista, ispašće da nisam ništa (smeh). U svakom slučaju, lično se nikada ni od koga nisam odvajao. Pa, kako da se odvojim od svojih uspomena?! To bi značilo, recimo, da sam pogrešno birao prijatelje. Moji prijatelji iz bilo koje republike su i dalje ostali moji prijatelji, a da li sam i ja njihov - to je već njihova stvar. Kasno je da se sada menjam (smeh). Čak me ni to kada nisam dobio tu vizu za Hrvatsku nije naročito uzbudilo. Šta je to što biste najradije zaboravili iz svoje prošlosti?
- To sam već zaboravio. Zaista imam tu neku moć, ako je to uopšte moć, da zaboravim. Poput pritiska na jedno (pogrešno) dugme kompjutera. Mada me, sa druge strane, ta elektronska naprava užasava, jer, možeš, na primer, napisati roman u kompjuteru, pritisneš pogrešno dugme i izbrišeš ga. Pa, to je kao da si izbrisao deo života! Odbili ste BK televiziju, odnosno niste pristali da za visoki honorar radite kviz na toj televiziji?
- Jesam. Pa šta!? Zaista, pa šta! Da li više zarađujete od reklama ili od glume?
- Pa vi grešite! Jer, još uvek me izdržavaju mama i tata od njihove penzije! Tatjana Njezić
