Izvor: Politika, 23.Okt.2010, 00:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne bežimo od pratioca, samo da bude tu
Činjenica je da se ljudi sa zdravim vidom ne interesuju mnogo za uslove bezbednog kretanja slepih
Kad god bismo hteli da rešimo problem neke grupe u specifičnoj životnoj situaciji, shvatili bismo da ima mnogo toga da se uradi kako bi ta grupa živela lagodno, a uvek bi ostalo nešto što je nemoguće uraditi. Kada pišemo himnu, moramo da budemo svesni da to treba da bude svečana melodija ali istovremeno i toliko laka da maksimalno veliki broj državljana može da je otpeva. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Dakle, opet će biti neki koji to neće moći da učine.
U svim gradovima ima mesta i objekata gde slepaosoba teško može da se samostalno kreće. Slepi se uglavnom kreću samostalno uz pomoć dugog, belog štapa, psa-vodiča, elektronskih pomagala i pratioca. Ako to neko čini bez pomagala i pratioca, smatramo ga fenomenom, ali ne može da očekuje da se njegovoj sposobnosti podredi društvo jer, barem za sada, moraju da postoje električni stubovi, javne govornice, a i automobili na trotoaru, kiosci....
Standard podrazumeva istovetnost, a u našem slučaju – skup zajedničkih mera kojim će se slepim i slabovidim obezbediti slobodno i uspešno samostalno kretanje. Pristupačnim ciljem za samostalno kretanje slepih i slabovidih smatramo cilj koji nije okružen mnoštvom prepreka, pa slepaosoba može lako da ga nađe i da do njega dođe.
U mom kraju postoji jedna dobro snabdevena prodavnica elektromaterijala. Nalazi se na početku jednog od ulaza u tržni centar nekadašnjeg „Merkatora”. U tu dragu prodavnicu radije odlazim sa osobom koja vidi, jer mi je kada idem sam nepristupačna. Problem je u tome što je teško pronaći stepenište ulaza, jer to zahteva rizično kretanje po kolovozu i pored neuređenog ivičnjaka. Pratilac me vodi uređenom stranom ulice. Kada vidi ulaz, samo pređe direktno prema stepeništu. Ja stoga radije odlazim u slabije snabdevenu prodavnicu jer mi je ona pristupačna, lako je pronalazim, nema rizika od povreda.
Pristupačni objekti su oni u kojima slepaosoba može da se snađe već posle dva-tri dolaska. Slepi ne beže od pratioca, samo on treba da bude tu. Moram da vam priznam da mi mnogo prija putovanje iz Beograda, jer na autobusku stanicu Beograd ulazim sa donje strane, krećem se po njoj sam i uz malu pomoć putnika i prisutnog osoblja pronalazim sve što mi treba. U Novom Sadu dolazni peron stare autobuske stanice je ispred parka. Kada siđete na peron, dođete do jedne ogradice. Kakogod da se uz nju krećete, dolazite do stanice za gradski saobraćaj.
Činjenica je da se ljudi sa zdravim vidom ne interesuju mnogo za uslove bezbednog kretanja slepih.
Svi slepi koji se samostalno kreću su svesni da moraju na svom putu da se suočavaju sa preprekama, ali smatraju da te prepreke moraju da budu uredno postavljane.Znaju oni da postoje pravila za parkiranje vozila, ali znaju i da niko ne kažnjava one koji ta pravila ne poštuju.
Ulica Luja Adamiča u Novom Beogradu je relativno mirna. Nedavno su joj trotoari uređeni, pa je postala prijatno mesto za šetnju. Ovom ulicom često prolazim, jer mi u njoj živi drug. Za mene je povoljnije da idem levom stranom te ulice, jer tako lakše pronalazim zgradu u kojoj moj drug živi. Kada je ulica bila završena, bio sam oduševljen pristojno širokim trotoarom po kome se moglo slobodno kretati bez straha da ćete naleteti na neku prepreku. Moja radost je trajala kratko, jer su građani sa automobilima shvatili da je opština sredila ulicu da bi oni mogli da parkiraju vozila. I tačno je da na trotoaru ima mesta i za njih, ali za uredno parkiranje. Osim što se ne parkiraju ravno, oni zauzmu ceo trotoar ostavljajući mali prostor za mršavog pešaka. O prolasku slepog čoveka sa pratiocem nema ni govora. Saobraćajna policija, za sada, ima preča posla od nadgledanja primene pravilnog parkiranja. Vlasnici automobila ne misle na pešake kada parkiraju vozila; guraju ga u travu, usmeravaju ga na kolovoz, samo da bi parkirali svoje vozilo na bezbedno mesto od slučajnog udara drugih vozila u pokretu.
Nisu samo slepi ugroženi nepravilnim parkiranjem, već i onikoji nešto nose, sa kolicima za bebe, oni na štakama. Međutim, oni na vreme uoče situaciju, pa odaberu stranu ulice po kojoj će lakše da se kreću.
Magistar, profesor, član Saveza slepih Srbije
Tihomir Nikolić
objavljeno: 23/10/2010
