Izvor: Politika, 31.Maj.2011, 23:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nazivi ulica
Pomislio sam da je ipak najbolji sistem za nazive ulica onaj brojčani, koji se koristi u mnogim velikim i malim mestima na severnoameričkom kontinentu
Posle odluke o tome da plato ispred Doma omladine u Beogradu bude nazvan po izvanrednom rok-muzičaru Milanu Mladenoviću, slutim da nam se sada otvaraju neverovatne mogućnosti, bar kada je reč o našim nastojanjima da sačuvamo uspomenu na ljude koji su doprineli da Beograd bude ono što jeste. Posle Milanovog platoa, sasvim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je lako zamisliti, na primer, Bajagin ćošak – to je onaj ćošak na kojem je on nekada gluvario sa svojim tinejdžerskim drugarima. – ili Giletov pešački prelaz – prelaz koji je Gile (iz Električnog orgazma) najviše koristio kada se sa Banovog brda spuštao u grad.
No, to je tek početak. Problem je, naravno, u tome što ima više ljudi nego ulica, i u tome što ljudi pamte nazive ulica. Da ih ne pamte, onda bi trajanje naziva ulica trebalo ograničiti na šest meseci ili godinu dana. Na taj način omogućilo bi se većem broju ljudi da uživa u tome što se neki bulevar zove po njima. Stvarno, zašto bi samo Pupin imao pravo da se po njemu naziva jedna od glavnih ulica Novog Beograda? Zašto to tokom narednih šest meseci ne bi bio, na primer, Bulevar Miroslava Ilića?
Postoje i drugi predlozi. Na primer, Klupa Svetislava Basare u njegovom omiljenom parku. Klackalica Nade Blam – Nadina najdraža klackalica na dečjem igralištu u blizini njene kuće. Kiosk Raše Livade – novinski kiosk na Karađorđevom trgu u Zemunu gde je Raša najčešće kupovao novine.
Dodatni problem sa nazivima ulica jeste u tome što ne možete sve ljude da pridobijete za neku ideju ili predlog. Nedavno je, na primer, objavljena knjiga u kojoj se govori o beogradskim ulicama nazvanim po jevrejskim umetnicima i drugim javnim ličnostima. Ta knjiga je pokazala da postoji 17 takvih ulica. One nose imena, recimo, Danila Kiša, Alekse Čelebonovića, Braće Baruh, Beže Albahari, rabina Jehude Alkalaja i drugih uglednih ličnosti jevrejskog porekla.
Međutim, razgovor dvojice mojih jevrejskih poznanika pokazao mi je da je nemoguće svima udovoljiti. Jedan od njih je, naime, odmah rekao: Čak sedamnaest ulica! Pa to je fantastičan broj i veliko priznanje maloj jevrejskoj zajednici u Srbiji. Na to se, kao oprljen, obrušio moj drugi jevrejski poznanik i rekao da je to sramota i poniženje za jevrejsku zajednicu. Samo sedamnaest ulica, rekao je podrugljivim glasom, pa naša zajednica zaslužuje stosedamnaest ulica u Beogradu, a gde su ostali gradovi u kojima su Jevreji bar u poslednja dva veka igrali značajne uloge, gradovi kao što su Šabac, Niš, Subotica, Sombor, Novi Sad?
To je čisto ludilo, suprotstavio mu se moj prvi poznanik. Najpre bi trebalo utvrditi, rekao je on, kako su druge etničke grupe zastupljene u svemiru beogradskih ulica – koliko ih, na primer, imaju Romi i Slovenci, Mađari i Amerikanci, Kanađani i Hrvati, i tako dalje. Tek tada, kada bi sve to bilo iskazano u brojevima i procentima, mogli bismo tačno da kažemo da li je sedamnaest ulica malo ili mnogo.
Moj drugi poznanik nije popuštao i počeo je da nabraja razne ugledne ličnosti jevrejskog porekla, lekare, arhitekte, političare, glumce, muzičare, sve one koji su, po njegovom dubokom uverenju, zaslužili da dobiju ulicu. Ulicu, naglasio je, a ne neku fontanu ili korpu za otpatke.
I dok su oni nastavili da vode borbu oko pravog broja ulica za beogradske i srpske Jevreje, pomislio sam da je ipak najbolji sistem za nazive ulica onaj brojčani, koji se koristi u mnogim velikim i malim mestima na severnoameričkom kontinentu. Sistem je jednostavan – horizontalno su ulice a vertikalno avenije. Jedino se treba dogovoriti odakle počinju da se broje. Ulice u onim delovima gradova koji nisu iz raznih razloga pokriveni ovom mrežom dobijaju neutralne nazive, često povezane sa imenima biljaka i životinja. Naravno, može neko da se pobuni što mu se ulica zove Slavujeva a ne Limunova, ali sumnjam da bi bilo ko uložio mnogo truda u takvu raspravu.
S druge strane, rasprava o stvarnim ljudima može beskrajno da traje a da ne dovede ni do kakvih rezultata. Eno, moji poznanici se i dalje spore oko broja „jevrejskih” ulica u Beogradu, a nisu odmakli dalje od početka.
Međutim, trebalo bi ozbiljno razmisliti o tome da jedna ulica, a može i običan sokak u blizini nekog fudbalskog stadiona, ponese ime jednog mladog Jevrejina iz Beograda. On se zvao Hugo Buli i krajem 1895. godine doneo je iz Švajcarske, gde je bio na studijama, prvu fudbalsku loptu u Beograd i za fudbal zainteresovao članove novoosnovane loptačke sekcije gimnastičkog sportskog društva „Soko”. Samo šest meseci kasnije, u maju 1896. u Beogradu je, zahvaljujući njegovom trudu, odigrana prva javna fudbalska utakmica u Srbiji. S obzirom na to da je fudbal sada najpopularniji sport u Srbiji, mislim da se zbog te, osamnaeste „jevrejske” ulice u Beogradu, niko ne bi bunio.
David Albahari
objavljeno: 01.06.2011
