Izvor: Blic, 01.Nov.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Navikli smo da živimo bez budućnosti
Navikli smo da živimo bez budućnosti
Konačno smo i mi dobili monografiju o jednom performer umetniku - Eri Milivojeviću, i to iz pera filozofa i teoretičara umetnosti Jovana Čekića. Delo, predstavljeno na Sajmu knjiga, štampano je u ediciji 'Art' IK 'Geopoetika', čiji je urednik upravo naš sagovornik a u kojoj je objavljena i njegova prethodna knjiga: 'Presecanje haosa'. Da li je i promena režima u Srbiji već presecanje haosa?
- Na horizontu nade, ljudi su, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << možda, previše očekivali, a sada imate udar realnosti, gde zapravo vidite da nema novca, da kasnimo, da smo se probudili u prilično provincijalnoj Srbiji i da ne samo da nema ljudi, u smislu da su otišli van, nego da ih zaista nema, u trenutku kada se mašine normalno pokrenu. Drugo, masa ljudi je zgrabila neka mesta, po inerciji jednog prošlog načina mišljenja. Stvar se utoliko menja, što ja mislim da treba postati svestan - da morate biti i sposobni da govorite sa tog mesta na koje ste došli. Ne možete tek tako uleteti na neko mesto i vašu malu privatnu istoriju ili vaše male privatne ukuse sprovoditi u delo. U tom smislu, presekli smo haos drugačije, i sada se budimo, što je bolno i što će potrajati.
Ali, pomeranje stvari proizvodi i haos. Kako vam danas izgleda život u Beogradu?
- Mašina koja se zove Beograd posustaje u preradi, odnosno, više ne može da napravi tu urbanu energiju. Nešto što je doskora bilo u ravni fantazma, danas se prebacuje u realno - pojavljivanje novca - na primer. Počinjete da shvatate da više nije dovoljno da vam neko da četiri zida u galeriji da biste imali dobru izložbu. Potrebna su produkcija ali i dobra interpretacija i kada toga nema, onda vidite da su želje jedno a realnost - drugo. Da li je sve ono što je prethodilo Sajmu knjiga bilo neophodno?
- Da. Neophodno je, znate, neko čišćenje. Ljudi, prosto, počinju da traže novi prostor. Opasno je, međutim, to što mi još diskutujemo - koliko anđela može da stane na vrh igle?! Ne shvatamo da ako želimo ozbiljno da radimo - ima koliko god hoćete prostora. I taj daltonizam, da ljudi ne vide druge prostore kako se otvaraju, nasleđen je od ranijeg sistema. Drugo, mi teško prihvatamo život unutar razlika. Mislimo, hijerarhijski piramidalno, da je onaj na vrhu, zaista, i glavni. To se proteže na sve oblasti, a naivno je. U svetu, međutim, postoji horizontalna scena i vi se, svojim radom, trudite da tačka u kojoj ste ima što jači intenzitet... A, ne tako što ćete negirati tuđi rad, zar ne?
- Da, uvek postoji mesto gde neko može da isprodukuje razliku, ali, kod nas bi se još diskutovalo ko je bolji: Dejvid Bouvi ili Mik Džeger. Znači, mi ne možemo da shvatimo da su neke stvari standardi. Imamo mnogo problema, jer ne radimo na tome - kako pokazati svetu snagu te razlike, nego stalno imamo intenciju da neko bude kišobran nad svima. To i podela na tabore govori koliko kasnimo u poštovanju individue. Ali, pored razlike treba da postoji i solidarnost, kako bi se sprečio povratak totalitarizma, i to treba da bude zadatak novog istaliranja kulture. Kao neko ko se bavi fenomenom incidenta, kako sagledavate napad na Ameriku?
- Fascinira me što slike_arhiva više ne mogu da prerade događaj, jer je on moćniji od njih. Čuveni nemački kompozitor Štokhauzen izjavio je da je to najveće umetničko delo u kosmosu, shvativši da je umetnost, ulaskom u medijsku mašinu prerade a ne prosto predstavljanja, počela da gubi svoju snagu. Dakle, umetnost je moguća samo na nivou incidenta. Sada se, po prvi put, iza produkcije slika otkriva softver, usled čega se zabranjuju objave Bin Ladena. Svojevremeno se smatralo da su Nemci prenosili kodirane poruke putem Šenbergove atonalne muzike. Ulaskom u sferu softvera, strah se mnogo više širi. Da li je sve ovo što nam se dešava, zapravo, obnavljanje vremena, kako se i sami pitate u svojim tekstovima?
- Na nama je da sada otkrijemo novi kvalitet vremena. Vreme koje smo do sada imali je ono čuveno Pekićevo 'vreme koje su pojeli skakavci'. Sada moramo da prihvatimo novi kvalitet vremena, našeg vremena, onog koje nam je dato kao dar, i da sa njim nešto ozbiljno učinimo. Pored toga kako ćemo ga razumeti i živeti svakodnevno, važno je i šta ćemo ostaviti onima koji dolaze, jer to je kultura. Naše kašnjenje treba shvatiti i kao preimućstvo. Konstatacija je tu, ali kako se postaviti?
- Treba uvažiti opomenu: 'Mnogo ste u prošlosti, premalo mislite o budućnosti'. Dakle, postoji neka, i to vrlo moćna, energija budućnosti o kojoj mi uopšte ne mislimo. Kad nekom postavite pitanje: - U kakvoj biste državi želeli da živite i šta bi bio slogan te države, da li, na primer: 'Srbija - Švajcarska Balkana' ili slično, onda znate gde idete. A ovde, imate i dalje odsečenu kategoriju budućnosti, jako neizvesnu... Ljudi su uplašeni jer su navikli da žive bez budućnosti, a iza toga ima mnogo nagomilane energije koja može da povuče jako napred. Znači, ne treba sad tu neki konsenzus, već da ljudi prepoznaju tu tačku oko koje može da se kristalizuje energija, a da to ne bude nacionalizam niti strah od Evrope ili kakav drugi iracionalni strah. Ljudi, dakle, nemaju viziju budućnosti?
- Još smo u stanju čekanja, jer nemamo tu tačku razlike, nemamo individue koje se određuju i, zaista, produkuju svoju stvar. Nije bitno da li je to pekar ili vrhunski umetnik, važno je da živi svoj život. Vaša opaska da u Beogradu nema više ni ljubavnica ni ljubavnika, već samo onih koji varaju i prevarenih, sve više se ispostavlja...
- Kad počnete da uništavate Eros, oslobađa se Tanatos. Anestezijom Erosa, aktivirana je mikrologija zla. U svim branšama, svi više brinu o nečem tamo, nego što se bave sobom. Prosečni srpski umetnik 70 odsto vremena provodi u nekoj odbrani, u snimanju nečega, a ostatak vremena se bavi onim čime se zaista bavi. Naravno, nigde na ovom svetu nije idealno, svuda postoji jedan konflikt, ali ovde kad neko ima dobru izložbu, knjigu ili fotku - ako ne može da se kaže da je to loše, onda će se makar prećutati. Najjezivije je to što ljudi, prosto, ne mogu da kažu: 'Pa, to je dobro!' Ne shvatamo da će, sutra, drugi za našu stvar tako reći. I ne shvatamo da smo, zapravo, mi ti koji proizvode smisao. Najteža stvar je produkcija smisla, jer, ako odete u najuređeniju zemlju, ako niste u stanju da ga proizvedete - ćao, dosadno, ni na šta ne liči! Prosto, najpre treba da se pogleda pravo stanje stvari, koliko je to moguće, hladnim pogledom. Ljubica Jelisavac
