Izvor: Blic, 01.Dec.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naučila sam da čuvam svoje snove
Naučila sam da čuvam svoje snove
Posle osam godina Dragana Varagić ponovo je 30. novembra na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu ,nekada njenoj matičnoj kući, sa monodramom 'Odbrana gospođe Klito Mestres' Monserat Rug, reditelja Krisa Abrahama u kojoj govori o ženi koja se iznenada našla na životnoj prekretnici, odnosno o glumici koja radeći na svojoj ulozi nalazi snagu i volju da prevaziđe tragedije koje su je zadesile. S obzirom da je reč o zvaničnom gostovanju >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kanadskog teatra prve dve predstave biće na engleskom, a potom nekoliko na srpskom jeziku.
Prisetimo se kako i zašto je pre osam godina Dragana Varagić otišla u Kanadu , nakon što je u svojoj zemlji ostvarila značajne uloge i dobila razna priznanja. Činjenice, poređane hronološki, kažu da je Aleksandar Berček 20. januara 1993. godine imenovan za upravnika Narodnog pozorišta, 22. Savez dramskih umetnika Srbije piše Miloševiću i drugim ličnostima iz sveta politike tražeći da opozovu ovakvu odluku, što se nije dogodilo. Samo par dana nakon toga Nacionalni teatar napuštaju Svetlana Bojković, Vida Ognjenović, Miki Manojlović i Predrag Ejdus (koji je još izvesno vreme igrao predstavu 'Kir Janja'). Zatim 4. februara godine, u znak protesta zbog napada na Irfana Mensura, glumci ne igraju predstave. Ne igra ni Dragana Varagić. I daje otkaz.
'Nisam bila u nacionalnom pozorištu od te večeri - od predstave 'Osvrni se u gnevu', koju sam protestno otkazala i kada sam dala otkaz - sve do početka ove godine', kaže Dragana danas.
Jeste li se nekada pokajali zbog takve odluke?
-Ne, zaista nisam. Atmosfera se tada, sa novim upravnikom, naglo promenila, i to u kući koja je bila moja. Nije to bila nimalo laka odluka i sve što je usledilo posle toga takođe nije bilo lako. Vidite, sve što sam radila u životu uvek je imalo neki pozorišni razlog. Mene je suštinski pozorište naučilo životu. Kad hoću nešto da odlučim u svojoj svesti to predstavim kao komad i onda tragam za (pozorišnim) faktima, sagledam gde sve zajedno vodi i odlučim. Elem, ta promena upravnika uverila me je da dolazi jako teško vreme, i to što sam uradila samatrala sam jednim od načina kako treba da se borimo za ovu kuću. Kad se i prisetite tih dana čega se najupečatljivije sećate?
- Osećanja strahovite usamljenosti. Ljudi u kući vas nisu podržali?
- Nekolicina je bila uz mene. Ljubivoje Tadić, Bane Vidaković, ma imena nisu toliko bitna i ne bih da sad nižem tirade po novinama...hvala im, jer takve se stvari ne zaboravljaju. Sećam se te usamljenosti i par neprijatnih telefonskih poziva. A sada, sa kakvim ste se osećanjem sreli došli?
- Prvi put sam ušla u pozorište u januaru, kada je Ljubivoje Tadić pozvao da se vratimo sve nas koji smo otišli. Molila sam ga da moj prvi susret sa tom kućom u kojoj sam, kao student i kasnije, provela 15 godina bude neka proba. Tu gde ljudi rade, gde ima najviše traganja za istinom, tu ću se najlakše snaći. Posle ću već nekako složiti kockice. Nisam ni znala koliko sam emocija, u odnosu na to pozorište, sklonjenih u stranu, nosila u sebi. Drugo, negde u sebi sam znala da će sve kad-tad doći na svoje mesto i da ću ja ponovo zaigrati u Narodnom pozorištu. Ali sam isto tako znala, i znam, da se na sceni ne stoji ni sa gorčinom ni sa ružnim sećanjima već sa onim što treba uraditi. To je moje spoznanje, ne mora da bude svačije, ali mene je život naučio da čuvam svoja (lepa) saznanja. Kakva vas sećanja vežu za početke u Kanadi?
- Kada sam došla tamo nisam znala gotovo nikoga, i ništa o kanadskom pozorištu. Istina imala sam izvesno iskustvo iz Engleske, kada sam tamo boravila kao stipendista Britanskog saveta, ali mi to nije bilo dovoljno. Nisam znala odakle da počnem. No, krenulo je tako da me je Saša Dunđerović, četiri nedelje nakon mog dolaska uputio na jednog glumca koji je počeo da režira, a čije je poreklo sa ovih prostora, koji me je opet uputio na jednu audiciju. Iako sam mislila da se bar godinu dana neću prijavljivati na audicije, jer gluma je najteži posao koji možete raditi na stranom jeziku, ipak sam se prijavila. Spremila sam jedan monolog iz 'Ričarda III' i otišla tamo. Učinila sam čitav niz stvari za koje sam kasnije saznala da se tamo nikada ne rade, ali sam ulogu dobila. I ne samo ulogu. Šta još?
- Naučila sam da govorim istinu. Kad imate veliki teret i veliki problem nema boljeg načina od istine da dođete do rešenja. Ma kako paradoksalno zvučalo, istina je najednostavniji način. Jer, kad kažete istinu to automatski raščišćava situaciju. Tamo ste završili magistraturu, krenuli da se bavite i režijom, otvorili školu glume za našu decu.
- Ta škola glume na srpskom ima jedan drugačiji smisao. Recimo, engleski je njima tamo jezik igre, zabave, mašte, druženja a srpski je vezan samo za roditelje, odnosno za odrasle i na njemu se uglavnom priča o tugi, nostalgiji, politici...A ja hoći da im pokažem da se i na srpskom i te kako lepo može igrati i biti radostan. Dobili ste odlične kritike za tamošnju predstavu 'Kanal sreće' Silvije Jestrović, koja govori upravo o ljudima iz dijaspore.
- Bili smo pravi hit. Predstava govori o ljudima raznih intelektualnih i umetničkih profesija koji svi laži da su tamo negde u belom svetu uspeli. I kad se otvore karte i shvati da je reč o laži oni svi jedni drugima hrane tu iluziju gajeći tako osećanje nežnosti. To je zapravo komad o ljudima koji čuvaju svoje snove. I o tome da je poštovanje jedna strašno važna reč. Kako ste doživeli oktobarske promene pre godinu dana?
- Imala sam u glavi ideju kako ću otuda da pobegnem ovde. Nosilo me ushićenje. Ali, imala sam celodnevne probe i otrežnjeno saznanje da ne treba više zbog politike bežati iz pozorišta. I posle dugo dugo vremena imala sam osećaj da sad mogu da se posvetim sebi, setim se svega što volim i okrenem sebi. Naravno da predstoje teškoće, ali najvažnije se desilo. Da li se vi to vraćate u Beograd?
-Biću tamo gde mogu ljudski da radim, jer to je ono što me vodi.
Tatjana Njezić
