Izvor: Politika, 25.Mar.2011, 01:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naslednik moravske zemlje
Nedavno sam pitao jednog sudiju za prekršaje koliko ima tužbi, presuda i sporova oko međaka na njivama, livadama i voćnjacima? Kaže mi – do pre deset godina svaka druga tužba je bila takva, a danas – jedna ili nijedna godišnje
Moj čukundeda se zvao Sava. Imao je tri sina i dve kćeri. U zadruzi kakvu je u svojim pripovetkama opisivao Milovan Glišić – živelo je šesnaest punoletnih članova i buljuk dece. Jeli su zajedno pored veriga i ognjišta, slavili kad se oblizni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ovca, tugovali kad im grad ubije letinu. Pevali su i radovali se rođenju deteta koje je zakmečalo u maloj sobi napravljenoj samo za te prilike – da se rađaju deca – kad su se strine, tetke, jetrve i zaove utrkivale koja će prva da prihvati novorođenče, a muške glave grejale vodu i pijuckale. Sahranjivali su i slavili krsnu slavu zajedno, krsnu slavu tri dana – a Božić sedam. Radili su složno, krčili panjeve i zatirali čestru, otimali su plodnu zemlju od zabrana i bagrenjaka – orali ralicom i kravljom zapregom, rukama čupali žilavo korenje od graba i divljih krušaka i pravili nove njive i livade. Borba za svaki pedalj rodne i obradive zemlje bila je ravna borbi za život.
Dok su u drugoj polovini devetnaestog veka beskućnici na Divljem zapadu u Americi potezali koltove, u grozničavoj trci za svaki korak pašnjaka – i kladenac izvorske vode na kome će pojiti stoku – Srbi su razbijali jedan drugome glave i grbine oko međaka: Ko je kome preorao, čiji orah je napravio hlad u čijoj parceli, čije svinje treba da jedu žir od starog hrasta koji je na međi, ko je kome prošao kolskim tovarom po mladoj detelini... Zemlja se čuvala i pazila jer je hranila i značila život. Nedavno sam pitao jednog sudiju za prekršaje koji deli pravdu u provincijskom gradiću u Srbiji – koliko ima tužbi, presuda i sporova oko međaka na njivama, livadama i voćnjacima? Kaže mi – do pre deset godina svaka druga tužba je bila takva, a danas – jedna ili nijedna godišnje. Reklo bi se – hvala bogu, Srbi su prestali da se tužakaju.
Međutim, šta nam ovaj detalj uistinu govori? Da li su Srbi digli ruke od zemlje, da li su zanemarili i zaturili u realnosti i pamćenju stare požutele tapije sa brojevima parcela koje su davno zarasle u korov, koje niko ne obilazi – a kamoli da ih obrađuje. Katastarske čaure su povađene, kamen međaš je zariven duboko u parlog, vrbovo pruće koje su sadili naši dedovi i tako odvajali svoje od tuđeg iskorućeno je i uništeno. Generacije kojima su preci ostavili u amanet brigu za vekovni znoj i muku, za njive i livade, šljivike i okućnice – prenošene vekovima sa kolena na koleno – nisu više dostojne da budu čuvari hraniteljske zemlje koju su nasledili. Kriza je, pa se i vikendice više ne grade. Tamo gde je vikend-naselje ipak niklo – prodali smo budzašto ono što je bilo moguće, stari vinograd, voćnjak, najlepšu livadu – već smo raskrčmili dedovinu, uzeli smo poneku paru. I sa njom isterali kera, za desetak dana brčkanja u drugorazrednom letovalištu u Grčkoj, ili je u najboljem slučaju, s polovinom tog novca nekom đaku kupljen je kompjuter, a sa drugom polovinom pokriven minus u banci. Da imamo dobru referencu u kredit birou, da možemo dalje da se zadužujemo, da trošimo nezarađeno, to jest da dalje tonemo i dublje propadamo...
Pre izvesnog vremena u najavama za prepravku srpske vlade naš premijer je rekao da će osnova strateškog razvoja Srbije u narednom periodu biti poljoprivreda. Stvarno lepo – nemamo razloga da ne verujemo našem premijeru. Kao seljački sin koji je nasledio nekoliko hektara rasparčane moravske zemlje od dedova, kao odgovorni naslednik imovine koja je u vreme mog deda Mirka vredela bogatstvo – a danas vredi koliko prednji trap osrednjeg automobila, radostan sam zbog ovakve izjave prvog čoveka naše vlade. Verovatno, tim više što spadam u retke koji makar znaju gde mi se nalazi svako, pa i najmanje parče nasleđene pradedovske zemlje, sa kim se međačim, gde je šuma a gde je livada. Znači li premijerova izjava da je naša država shvatila da će nas u evropsko civilizovano privredno i kulturno društvo primiti samo ako poštujemo sebe, ako u razmenu ideja, pameti i dobara sa svetom ponudimo to što imamo, što nam je Bog dao – a to su: pšenica, luk, krompir, paprika, grožđe, paradajz, zelena salata?
Jedino što nikom nije jasno – kako će to što je najavljeno biti sprovedeno? Kako će to agrar biti poluga ekonomskog razvoja naše države? Koji agrar – zar onaj kojim u Vojvodini gazduju tajkuni sa hiljadama hektara najbolje zemlje u vlasništvu, pod sumnjivim okolnostima? One zemlje koja je služila samo za to da bude pod bankarskim kolateralima i hipotekama, čak i kad se ne obrađuje? Da bude samo garant za povlačenje novih i novih kredita kod poslovnih banaka, za novo zaduživanje lidera tranzicije i burazerske privatizacije? A tim parama su budzašto kupovane nove firme i fabrike – pa tako ukrug. Doduše, kupljena je i poneka jahta, penthaus u Londonu, vila na Kipru, džip od pet hiljada kubika sigurno, i to sa tamnim staklima...
Nije predmet ove priče to što svako može uočiti, da se na državu vrši pritisak da nosiocima privrednog i ekonomskog razvoja koji su se nedavno uz skijanje i basket sastali na Kopaoniku – budu reprogramirani dugovi, da se zaustave kamate, i delimično otpišu krediti. Jer, sve opcije su već potrošene, na sva vrata je već zakucano, novih izvora jeftinih para više nema, sve slavine su zatvorene.
Što je moglo za džabe da se uzme – već je uzeto. Njihov bankrot se predstavlja kao bankrot cele države. Pare koje su uzeli samo oni – sada treba da vrate svi građani Srbije. Ili, da im budu oproštene. Ako je tako – neka makar vrate zemlju...
Radoš Bajić
objavljeno: 25.03.2011.
