Izvor: Politika, 15.Mar.2010, 00:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nasilnicima šaljemo pogrešne poruke
U Beogradu imamo dve „Sigurne kuće", ali u toku je kampanja za izgradnju treće, jer postojeći kapaciteti su, nažalost, manji od potreba. Kapaciteti su 25 plus 25 žena sa decom u dve kuće, međutim obično bude do šezdeset žena. Danas smo imali prijem tri žene i petoro dece, a zatim smo primili još jednu ženu sa troje dece.
Mediji su doprineli tome da većina žena zna za mogućnost zaštite u „Sigurnoj kući". Odluka o dolasku ovde nije jednostavna, jer nije lako >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << napustiti svoju kuću i domaćinstvo i dovesti dete u sasvim novu sredinu. Ipak, mogućnost izbora, odnosno saznanje da postoji mesto gde može da se skloni i zaštiti su vrlo bitni. Osim Beograda, „Sigurne kuće" imaju i: Kragujevac, Niš, Zaječar, Leskovac, Užice, Novi Sad, Zrenjanin.
Žene često povedu jedno dete, a jedno ostane sa ocem. Povedu dete koje se u tom trenutku zateklo pored nje. Takođe, starija deca često ne žele da menjaju sredinu, pa ostaju sa ocem nasilnikom.
Socijalni profil žena u „Sigurnoj kući" je različit. Mnoge su bez završene srednje škole. Ima ih i sa završenom srednjom školom, višim školama, pa i fakultetima, ali većinom su bez stručne spreme. Po pravilu, mlade su se udale, iz srednjoškolske klupe. Često potiču iz primarne porodice u kojoj je takođe bilo nasilja. Bežeći od jednog nasilja dospevaju do drugog. Ali kad dođu u „Sigurnu kuću", već su žene sa decom, u tridesetim i kasnijim godinama, kad je nastavak školovanja veoma težak. Ipak, imamo programe edukacije ovih žena, koji se svode na dokvalifikacije, naravno, po njihovom izboru (frizerka, kuvarica, kozmetičarka...).
Šta mi kao društvo činimo da se nasilje u porodici smanji? Doneli smo zakone (krivični, porodični...) koji su u skladu sa evropskim, koji regulišu ovu oblast, ali mislim da neefikasnost u sprovođenju zakona utiče i na neefikasnost u borbi protiv nasilja.
Na primer, došla nam je žena sa detetom, pobegla je od muža iz stana čiji je ona vlasnik. I to nije prvi put. Zbog boravka u „Sigurnoj kući" neće raditi neko vreme, čitav njen život i život deteta su poremećeni, a nasilnik je ostao u njenom stanu. Jer postupak u vezi sa brakorazvodnom parnicom traje dugo (prvo ročište, drugo ročište...).
Nasilje u porodici je krivično delo, što znači da bi i policija i pravosuđe u ovim postupcima morali da budu efikasniji i da izriču strože kazne. Ako se nasilnik brani sa slobode verovatnoća da će ponoviti krivično delo je velika. I kod nas postoji pravni institut zabrane prilaska žrtvi, ali i pored toga dođe do kontakta i tako se suočavamo s novim krivičnim delom nasilja. Mislim da bi nasilnik trebalo da bude u pritvoru, ako je krivično delo izvršeno, sve do izricanja pravosnažne presude, da ne bi došlo do novog nasilja u porodici. Problem je i u tome što se nasilnicima uglavnom izriču minimalne kazne.
Plediram, dakle, da se zakoni u ovoj oblasti efikasno primenjuju i da se izriču oštrije kazne da bi se postepeno uticalo na svest, jer blagom kaznenom politikom šaljemo odgovarajuću poruku nasilnicima da nasilje i nije neko krivično delo koje se kažnjava oštrim kaznama. Često je blaga kaznena politika posledica stava da se radi o ocu porodice i da je zbog dece i njihovog izdržavanja bolje da on bude na slobodi i da kazne budu kraće „da ne bi izgubio posao". To nije dobar stav iz više razloga. Porodica jeste najbolja prirodna sredina za odrastanje i vaspitanje dece, ali samo ako su odnosi u njoj zdravi. I žene koje kod nas dođu kad ih pitamo zašto su tako dugo trpele nasilje kažu: „Zbog dece". To je svakom razumljiv razlog, ali ako deca od malih nogu prisustvuju svađama, batinanju, isterivanju iz kuće, pretnjama, hvatanju za noževe, onda to nije „zbog dece".
Veći stepen obrazovanja i ekonomska samostalnost utiču na smanjenje nasilja u porodici. S druge strane, ekonomska kriza i nezaposlenost doprinose porastu nasilja, ali to nije pravilo. Kod nas su i ratovi uticali na nasilje, mada nasilja u porodici ima svuda, bilo ga je i pre ratova, a ima ga i u zemljama koje su neuporedivo bogatije.
Međutim, u razvijenim zemljama postupak koji je potreban da bi se nasilnik osudio na zatvorsku kaznu traje neuporedivo kraće i znatno je efikasniji, pogotovo kada je u pitanju nasilje nad decom. A kod nas traje godinama, tako da mi time, posredno, ohrabrujemo nasilnike i šaljemo im pogrešne poruke.
U kakvom stanju dolaze žene u „Sigurnu kuću"? Uglavnom s teškim fizičkim povredama. Evo, došla je pre neki dan žena sa malim detetom, a i trudna, a on ju je tako trudnu prebio. Imali smo nedavno ženu koju je muž ubo u stomak, a bila je trudna. Igrom slučaja, beba je preživela. Teško je poverovati da čovek čoveku može tako nešto da uradi. A pogotovo čovek ženi koju je nekad, pretpostavljam, voleo.
To ne treba trpeti, mada znam da nije lako preokrenuti život i krenuti ispočetka. Ali bolje je i to nego trpeti. Jer treba videti te mlade žene koje nemaju nijedan zub, koje ne vide na jedno oko, one kojima je polomljena ruka ili zglob. One su toliko prebijane godinama da su sve priče o „razmaženim ženama" danas, u odnosu na „stara vremena" zapravo tragikomične.
*Koordinatorka Savetovališta protiv nasilja u porodici
Vesna Stanojević
[objavljeno: 15/03/2010]
