Izvor: Politika, 30.Mar.2010, 23:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nasilje nije privatna stvar
Serija priloga objavljenih u ,,Politici” pod zajedničkim gornjim nadnaslovom pokazala je da rešenje problema nasilja u porodici nije u izgradnji mnoštva ,,sigurnih kuća” po Srbiji nego u nekim drugim merama koje mogu obezbediti mir u našim višečlanim domaćinstvima. To ne znači da ,,sigurne kuće” ne treba graditi i otvarati. Naprotiv, u mnogim slučajevima pokazale su se kao neodložna pomoć ne tako malom broju žena koje se suočavaju sa kućnim siledžijama. Žena u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tim situacijama ne može da čeka da se policija, javni tužilac i ostali dogovore, organizuju i dejstvuju po pravilima službe; ona mora u tom trenutku da bude zaštićena i tu joj, ako nema ništa drugo, preostaje ,,sigurna kuća”.
Ali šta sutradan? U ,,Sigurnoj kući” se ne može provesti više od nekoliko meseci, pa se rešenje mora tražiti na drugom mestu. Naša serija je pokazala da je ,,drugo mesto” zapravo domaćinstvo u kojem su i žrtva i nasilnik. Lokalne institucije tu mogu biti od veće koristi nego do sada. Potrebno je samo da se, umesto skrivanjem žrtve, bave nasilnikom. Zna se i koje su to institucije: policija, istražni sudija, sudija za prekršaje, centar za socijalni rad, dom zdravlja. Ako se u svakoj od ovih ustanova konkretno zna u čijem je opisu posla zaštita od nasilnika u porodici i ako ove institucije nastupaju odmah i zajednički verujemo da se mogu postići vidna poboljšanja u smanjenju ovog kućnog zla.
U jučerašnjoj ,,Politici” saopšteno je takvo iskustvo iz Lazarevca. U opštinskoj policiji neko od policajaca mora da ima u svom opisu posla ,,zaštitu od nasilja u porodici”. Isto tako i u centru za socijalni rad. I ako ove dve institucije nastupaju brzo i zajednički, male su šanse da nasilnik ne ustukne. Pa i ne prestane s nasiljem. Jer, kako kažu oni koji se suočavaju s kućnim kaubojima, njima je ponekad dovoljno da samo na vratima vide policajca pa da počnu polako da popuštaju. I da vremenom sasvim promene svoje ponašanje ako pomenute institucije pokažu da ne odustaju od svog nauma da zaštite žrtvu. Potrebna je dakle upornost, mada je to lakše reći nego učiniti.
Pogotovo što nasilja ima iza mnogih zatvorenih vrata daleko pre nego što na njih zakuca policijska patrola.U tome i jeste problem: nasilje postoji, ali se toleriše kao privatna stvar mnogih porodica. Tolerišu ga rodbina, prijatelji, javnost. Toleriše ga i sama žrtva, pristajući na ,,život u kućnom paklu” u kome indirektno stradaju i deca; prisustvuju nasilju tamo gde bi trebalo da imaju najveću sigurnost.
U ,,Politikinoj” seriji tim povodom je zapodenuta i polemika da li ,,dve po dečjem turu” takođe spadaju u nasilje u porodici. Neki smatraju da ,,babe i žabe” treba razdvajati, to jest da roditelji moraju u nekim realnim situacijama raspolagati i tim sredstvom u svojim rukama, dok drugi kažu da upravo tu i počinje nasilje u porodici, pa i u društvu u celini. Jer tako se navikavamo da silom rešavamo probleme koji se silom ne mogu rešiti.
Međutim, spor o ,,dve po turu” u ovoj seriji nije bio dominantan (zanimljiv je, s tim u vezi, podatak da je u 20 evropskih zemalja šamaranje dece zakonom zabranjeno), niti nam je cilj bio razrešenje ovog spora.
Cilj nam je bio da vidimo kako je moguće boriti se protiv nasilja u porodici. ,,Politikin” skromni doprinos tome je pomenuta sugestija stručnjaka i iskustvo ,,radnika na terenu” da se institucije mogu bolje organizovati, povezati i uspešnije suočiti s nasilnicima.
Time se, naravno, problem nasilja u porodici i onoga što ga podstiče ne može rešiti. Kao što pomenute institucije ne mogu obezbediti skladan život u bilo kojem domaćinstvu. Jer nasilja ima i u zemljama u kojima su institucije mnogo efikasnije, a društva u svakom pogledu organizovanija. Ali za početak i to bi bilo nešto.
Od sutra nova ,,Politikina” serija:
ŠTA DA SE RADI: KAKO ZAŠTITITI PRAVA OSOBA LIŠENIH SLOBODE
Branislav Radivojša
[objavljeno: 31/03/2010]
