Izvor: Blic, 05.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naše svirke su psihoterapija
Nakon što su operom „Vreme Cigana" osvojili publiku letos u Parizu, članovi grupe „Emir Kusturica i No smoking orkestar" nakon kratkog odmora rešili su ponovo da sviraju. Nova svetska turneja počinje u subotu u Sankt Peterburgu. Dr Neleta Karajlića zatekli smo na probi benda u Beogradu na Bežanijskoj kosi, u blizini jedne buregdžinice, u koju već desetak dana u pauzi svraćaju ovi svetski poznati muzičari.
- Kad god imamo probe, bez obzira na to gde vežbamo, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << prvo i osnovno je da u blizini ima dobra klopa. Ovoga puta probali smo najbolji burek sa ove strane Drine. Šalu na stranu, radili smo dugo i uvežbavali novi materijal koji ćemo predstaviti publici u narednih nekoliko meseci. Prva je na redu Rusija, zatim imamo jedan koncert u Turskoj, pa Francuska, u kojoj smo već na domaćem terenu. Zatim su u planu dva koncerta u Poljskoj, te pet u Izraelu. Iduća godina počinje sa Španijom i Portugalom, ali se od marta ponovo prebacujemo na operu koja bi svoja nova izvođenja trebalo da ima u Parizu i Atini. Trenutno se radi na pronalaženju adekvatnog prostora za postavljanje opere u Srbiji.
Ima li razlike između publike od zemlje do zemlje i gde se najbolje osećate?
- U principu, velike razlike nema. Uglavnom je to mlada publika željna, uslovno rečeno, alternativnog, novog zvuka. Ovo je peti put da startujemo sa novim projektom. Prvi put je to bilo posle objavljivanja muzike za film „Crna mačka beli mačor", zatim je to bio naš album „Unza unza time", pa onda dokumentarac o grupi „Super 8 stories" i, na kraju, turneja nazvana „Život je čudo", koja je usledila posle Emirovog istoimenog filma. Ova turneja ima oznaku „Doma za vešanje" zato što će osnova nastupa biti obojena kompozicijama iz opere koju smo postavili letos u pariskoj operi na „Bastilji".
Kako izgleda život sa koferom u ruci? U jednom gradu ležete, u drugom se budite...
- Turneja kao turneja. Avion, kombi, hotel, tonska proba, koncert, spavanje, pa opet iz početka. To je isto svuda. I u Francuskoj i kod nas.
Šta radije radite: koncerte sa „No smoking orkestrom" ili operu? U kom žanru ste više svoji?
- Koncert „No smoking orkestra" je relaksirajuća stvar, jedna vrsta psihoterapije. I za nas i za gledaoce. Kada se postigne jedinstvo sa publikom, onda je osećaj miline nenadmašan. Opera je nešto sasvim drugo. Vrlo striktna radnja, sa jasnim, preciznim zadacima. Kao da si ronilac. Imaš tri minute da nešto izroniš, završavaš svoj posao, odlaziš u stranu i ostavljaš prostor drugima. Opera koju smo napravili u stvari je jedan jasno i precizno napravljen raspored događanja na sceni i oko nje. Improvizacije nema, a i ne može da je bude jer vreme kontroliše dužina muzičke numere koju izvodi 60 ljudi. Ali uprkos tome, iskustvo je neverovatno uzbudljivo. Moja najveća tuga je činjenica da ja operu nikad neću videti uživo. Barem ne dok sam jedan od protagonista.
Emir i vi ste svirali zajedno, glumili, pravili muziku za film, operu... Šta je sledeće?
- To se nikad ne zna. Možda nova opera. Ova koju smo završili baš nam se svidela. I ne samo nama nego i ostalima koji su u njoj učestvovali. Bilo je naporno, ali smo svi uživali u radu na njoj. Čak su i francuski tehničari i njihovi statisti uložili mnogo više entuzijazma nego na ostalim projektima. Zaista neverovatno iskustvo!
Da li je sa grupom „Zabranjeno pušenje" zauvek gotovo i jeste li u rokenrolu već sve rekli?
- Ovo što mi radimo je rokenrol. Alternativni zvuk iz jedne male rupe na Balkanu. To dokle smo stigli je iznenađenje za sve nas.
Čuli smo da pišete knjigu. Ima li istine u tome?
- Takvih ambicija zaista nemam. Ja sam i izabrao rok muziku zato što sve što želim da kažem mogu da strpam u tri minuta koliko traje pesma. Pisanje knjiga je mnogo ozbiljnija i zahtevnija stvar. Tu umetnik mora da bude mnogo širi nego u ostalim umetnostima. Mora da bude i poeta i filozof i dramaturg i senzibilan, a istovremeno i tvrd. To je jedina umetnost u kojoj nema slučajeva: čuda od deteta. Ne postoji nijedan slučaj da je neko neviđeno nadaren i da je napisao genijalan roman u šestoj godini života. U drugim umetnostima takvih slučajeva ima. Stoga se ja u tome još uvek ne nalazim.
