Izvor: Blic, 03.Okt.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naše blago je potpuno nezaštićeno
Naše blago je potpuno nezaštićeno
Kada je početkom 1999. na jednoj aukciji u Bond stritu prodata kolekcija od pedesetak starih srpskih novčića iz perioda XIII i XIV veka, o kojima se do tada ništa nije znalo, iskristalisana je ideja o osnivanju asocijacije za zaštitu nacionalne kulturne baštine 'Blago'. I, animirana evropska elita te provinijencije. Naš čovek po imenu Vukašin Minić, direktor 'Special Investigations – FIA' preuzeo je u svoje ruke inicijativu za zaštitu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nacionalne kulturne baštine. A potom je uspostavljena i kancelarija u Beogradu u kojoj radi i poznati đakon i pozorišni reditelj Nenad Ilić, dok je u spisku osnivača asocijacije još petnaestak ovdašnjih poznatih i manje poznatih imena.
'Svima nam je manje ili više poznato da je u periodu od 1941. godine do danas, a naročito tokom poslednje decenije veliki deo našeg kulturnog blaga nestao, ali podatak da je u tom periodu samo 56 predmeta, odnosno eksponata registrovano pred međunarodnim institucijama kao nestalo predstavlja pravu negativnu senzaciju', rekao je na početku razgovora za 'Blic' Nenad Ilić. Kako je koncipirana asocijacija 'Blago' i šta će biti njeni prvi potezi, naročito ako se imaju u vidu prilike na Kosovu gde postoji obilje blaga?
- Naš projekat i jeste orjentisan, pored ostalog, i na Kosovo. Upravo zato što država tamo nema pristup. Niko čak i ne zna tačno koliko je stvari odande, i ne samo odande nestalo i rasparčalo se. Kada su naši ljudi videli tu prodaju novčića na Bond stritu, pokrenuli su razne instance, ali ništa nije moglo da se uradi jer to nigde nije bilo zavedeno.
Dakle, opet je novac bio inicijalna kapisla...
- Eto, vidite uvek je novac neki pokretač, bilo kao raritet ili kao kapital. No, šalu na stranu tada su ljudi uvideli da je naše blago potpuno nezaštićeno. A čiji realan novac stoji iza toga?
- Takozvani osnivački novac za pokretanje fonda dobijen je od lorda Amstronga koji je u bordovima raznih značajnih svetskih institucija tog tipa, koji je bio savetnik Margaret Tačer i tako dalje. Nisu bitne njegove titule već činjenica da su i mnogi drugi svetski ljudi ponudili veze sa međunarodnim asocijacijama i organizacijama koje mogu da pomognu. Jer, evidentno je da mi sada imamo vrlo malo ili nimalo para za kulturu. Na nama je da pokažemo spremnost da realizujemo stvari. Šta to konkretno znači?
- Nema magle ni politikanstva, već konkretni projekti, među prvima oni koji se odnose na Republiku Srpsku odnosno onaj deo teritorije koji je ostao izvan granica Jugoslavije i na Kosovo, sa druge strane. U prvi mah treba popisati, katalogizirati i markirati sve to blago ili bar njegove izvesne delove. Ne znam koliko vam je poznat slučaj sa četrdesetak ikona koje su sklonjene u crkvu Bogorodice Lješke, u Prizrenu, koja je u nemačkoj zoni Kfora, da bi bile sačuvane. Elem, ušli su Albanci u tu crkvu, opljačkali je i tome se dalje gubi svaki trag. Dakle, moraju se iskoristiti modeli koji podrazumevaju nevladine organizacije i slično da bi se to popisalo i ušlo pod neke svetske institucije. Ono što je takođe veoma važno jeste prezentiranje malo drugačije slike_arhiva ovdašnje kulture. Jer, kulturna baština nije nešto zabačeno što čuči po prašnjavim rafovima, nego je prevashodno deo živog temelja, a može biti čak i profitabilna. U svetu je dosta dugo uglavnom bilo nepoznato da su manastiri na Kosovu srpska baština. Da li se tu nešto promenilo?
- Recimo da jeste do izvesne mere. Ali! Mi stalno očekujemo da neko odgovori na našu emociju. Međutim, mi stvari moramo svesti u realne, odnosno pravne okvire i definisati ih. Samo tako možemo naša blaga uvesti u evropsku baštinu. Hoće li onda to biti vlasništvo Crkve ili države?
- Ono što je crkveno to je crkveno. No, važno je da jedna stvar ima vlasnika i da je on poznat, što znači da se može postupati po nekim utvrđenim procedurama prilikom, recimo, izložbi. Drugo, da bi se stvari zaštitile mora im se znati vlasnik, bez obzira da li će to biti privatno lice, državni organ, crkva ili ko zna ko. Kad već pominjemo i crkvu i državu, sada je više nego aktuelno pitanje uvodenja veronauke u škole. Tu se nameće čitav niz problema, a prvi je ko će to da predaje?
- Politički motivi i ciljevi su doveli do toga da se stvari rade na brzinu i da zato ispadne nekako trapavo. Međutim, mnogo stvari u ovoj državi se odvijalo u haosu, i odvijaće se. Nije to presudno. A šta jeste?
- Nije reč o novim količinama znanja i definicija. Reč je o tome da deca, u ovom rasulu i nedostatku moralnih i drugih vrednosti, shvate da imaju svoju šansu. Da razaberu kako se ljubav može naučiti, da se ona hrani, odgaja i neguje, da ljubav traži trud ali osmišljava život, da pod njenim okriljem sve ima drugu boju. Ona je viteštvo. Vidite, okružili smo rođenu decu ispraznim putevima i onda zaprepašćeno konstatujemo kako su ovakva ili onakva. Dakle, treba li ili ne treba uvesti veronauku u škole?
- Tako jednostavno je najteže odgovoriti. Stvarno ne znam. Imam argumenata i za i protiv. U svakom slučaju deci je potrebno ponuditi da nauče, ili bolje reći da osete priču o ljubavi i pravim vrednostima. Danas više nego ikada. Crkva i politika
Nije li crkva preuzela na sebe pomalo nezahvalnu ulogu time što blagosilja razne političare, stranke, rukovodioce? I hoće li možda revidirati svoje stavove o nacionalnom pitanju?
- Crkva treba da izade iz političke priče i uđe u zonu života. Znate, mislim da nije centralni posao crkve ni nacionalna ni državna priča. I tu je ceo problem. Jer, to je periferno. Centralno mesto je sam čovek i njegov rast ličnosti.
