Izvor: Blic, 05.Jan.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naša realnost je veoma banalna
Naša realnost je veoma banalna
Znate li da Valerija zapravo znači zdravlje, odnosno Zdravka - rekla je Svetlana-Ceca Bojković o liku koji tumači u popularnoj TV seriji 'Porodično blago', čije snimanje je zaustavljeno, jer se čeka da Siniša Pavić napiše nove epizode. A, na pitanje da nam otkrije bar nešto od onoga što će publika imati priliku da gleda, Ceca kaže da se radnja i dalje širi u raznim pravcima.
'Domaće serije su uvek bile vrlo popularne i drago >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << mi je što će publika moći da prati ove junake, čini mi se, do leta. Kako će Siniša razrešiti sve te paralelne radnje - ne znam, a što se Valerije tiče, reći ću vam samo toliko da njen muž nervno oboljeva zbog svoje materijalne situacije i opštih odnosa. Desiće se da on dospe u bolnicu i tada počinje da dobija njenu punu podršku.' Sa druge strane, vi ćete biti u prilici da svojoj ćerki pružite profesionalnu podršku u komadu koji radite u 'Ateljeu 212'?
- Mi smo već jednom radile zajedno u Pozorištancu 'Puž', u komadu 'Ivica i Marica'. Ovo u 'Ateljeu' je komad savremenog američkog pisca Donalda Mergurisa, dobitnika 'Pulicera', koji je vrlo popularan u Londonu. Naime, 'Sabrane priče' su duodrama koju je moja prijateljica gledala u Londonu i koja mi je rekla da smo joj baš Kaja i ja pale na pamet dok je pratila predstavu. Potom je njena sestra prevela tu zanimljivu priču o sukobu generacija i različitim moralnim vrednostima. O čemu je reč?
- Priča je o odnosu jedne profesorke, etablirane književnice i njene studentkinje. No, nije to samo odnos profesora i studenta, jer njihov je odnos daleko dublji i bogatiji. A, čitav zaplet je u tome što intimnu ispovest profesorke njena studentkinja koristi kao građu za svoj roman koji doživljava veliki uspeh. Profesorka se oseća prevarenom i izdanom, iako studentkinja nije imala tu nameru.
Čini se da komad govori o nekim sofisticiranijim problemima od onih koji nas tište?
- Komad je zaista isuviše sofisticiran u odnosu na našu situaciju (smeh). Jer, naša realnost je jako banalna. A, zašto mislite da je naša realnost banalna?
- Zato što je stvarno banalna, izgleda da smo propali u svakom smislu, pa i u moralnom. Tu sam prilični pesimista, ne vidim neki povratak na bolje grane. Istina, uvek postoji grupa ljudi koja nije to, ali se ne vidi. Reč je o manjini kojoj je, jednostavno, ispod časti da se obračunava sa prostotom. Imate to, recimo, kod Čehova - rafiniranost se povlači pred prostotom. To je prosto jedno pravilo koje dominira u našoj realnosti. Mislite da oktobarske promene nisu suštinski popravile stvari?
- Ne. Znate, mogu da se izmenjaju različiti sistemi, ali pitanje je odnosa prema stvarima. Mislim da se narod u poslednjih 12-13 godina iskvario. Možda je bio primoran, ali ne znam kako ćemo uopšte isplivati iz svega ovoga. Uostalom, oduvek sam govorila da ni od koga ne očekujem ništa, osim od sebe same. Kada smo prošli put razgovarale rekla sam, citirajući repliku jednog filmskog lika, da se negde osećam kao taj lik, koji kaže: 'Neko se noćas igra sa mojom kitom, a to nisam ja'. (smeh). I dalje se osećam slično. Jeste li bar otkrili ko se igra?
-A, ne, više se i ne trudim (smeh). Vidite, nikom još ništa nije jasno. Za početak šta će biti sa tim evrom? Kako će to funkcionisati kod nas? Ja sam samo na vreme bila svesna šta će se događati. A, da se sekiram - ne vredi mi, jer biće kako bude. Vaša izjava u 'Ludusu' koja se odnosi na deo ovdašnje realnosti, na Zakon o pozorištu, deluje prilično pesimistično?
- Rekla sam da odavno od ove države ne očekujem ništa, pa tako mislim da ni famozni pravni akt o pozorištu neće sam od sebe promeniti situaciju. U stvari, bila sam veliki zagovornik da se donese taj zakon pre otprilike deset godina, dok još nisam prepoznavala kuda sve ovo ide. Tadašnje vlasti i Ministarstvo kulture odlagali su to u nedogled. U međuvremenu sam se ja osvestila videvši šta se i kako dešava. I sada smatram da još uvek nije trenutak za to, da ne treba raditi ishitreno. Zašto bi smo mi sami sebi kao branša skakali u stomak? A, to će se verovatno desiti. O čemu, konkretno, govorite?
- Na šta se oslanja taj zakon? Nije precizno definisan još ni zakon o radu, ni razni drugi zakoni koji bi trebalo da zažive, pa da se na njih osloni Zakon o pozorištu. Ovako će biti mnogo mogućnosti za manipulaciju i zloupotrebe čemu smo mi, nažalost, jako skloni. Možda neka grupa ljudi smatra da ako donese Zakon time čini pozitivnu stvar i za sebe i za branšu, ali lično mislim da nije sazreo trenutak. Da se razumemo, ni u kom slučaju nisam za status kvo. Pozorište mora da pretrpi transformacije, ovako se dalje ne može, to mi je bar jasno, ali treba biti obazriv, postoje i drugi načini. Drugo, ne verujem da će taj zakon, opet zato što smo mi takva sredina kakva jesmo, moći da obaveže osnivača. A trebalo bi! U tome je jedan od osnovnih problema. Jer, šta biva ako osnivač ne ispunjava svoje obaveze? Šta se dešava?
- Ako osnivač, jednostavno, nema novca da pokriva troškove, onda on, po logici stvari, ne može da bude osnivač, ne može da bude vlasnik ili kako god se to zvalo. A, kako gledate na repertoarsku politiku beogradskih pozorišta?
- Preterano, po mom mišljenju, naginje ka komercijali i bavi se površnošću. Uz časne izuzetke. Znate, nemam ja ništa protiv estrade. I estrada može biti kvalitetna ili nekvalitetna. Naravno, neka sve postoji, ali neka se krsti pravim imenom, da se ne brkaju lončići. Pa, to unosi veliku zabunu - daj da stvari nazovemo njihovim imenom i smestimo ih na pravo mesto.
