Izvor: Blic, 01.Jul.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naša inteligencija je uplašena i sterilna
Naša inteligencija je uplašena i sterilna
Štokman je samo jedan čovek koji, kada su ga svi izneverili i ostavili, nije hteo da i sam sebe utera u laž, i da u njoj živi. Njega su sredina, društvo, javnost i politika nagovorili na određeni korak, a onda, kada su shvatili da se to sukobi sa njihovim interesima, napustili su ga i izvrgli ruglu. Međutim, on nije odustao, iako je mogao, ostao je veran svojoj ideji i za nju žrtvovao sve - rekao je Mihajlo-Miša Janketić na početku >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << razgovora za 'Blic', pojašnjavajući lik koji tumači u nedavno premijerno izvedenoj predstavi 'Neprijatelj naroda' H. Ibzena u režiji Bore Draškovića na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Govoreći dalje o tome zašto je dr Štokman neprijatelj naroda, Janketić navodi da mu je ta etiketa prilepljena jer je istom tom narodu u lice izgovarao istinu.
'Znate, njegova je istina u stvari identična mišljenju mnogih, samo što se oni ne usuđuju da je kažu i izgovore. E, zato je neprijatelj naroda.' A zašto, po vašem uverenju, ljudi ne izgovaraju ono što misle?
- Iz straha od onog drugog. Boje se procene da nisu u skladu sa većinom. Po aplauzima koje dobija ideja dr Štokmana, a ne ja, rekao bi čovek da je puna sala Štokmana. Samo, u praksi se to nekako ne realizuje.
Gde vi vidite razloge ili uzroke tog ljudskog nedostatka hrabrosti?
- Svi smo mi, ili bar većina nas, u mladosti hrabri i borbeni. Međutim, vremenom isti taj mladi čovek išamaran životom i raznim situacijama počne da pravi kompromise. On to uglavnom čini zbog egzistencije, porodice, dece, budućnosti i što ih više pravi, njegov strah biva sve veći i veći. I nekako sa tim obavezama prema deci i porodici on se udaljava od nekih društvenih ideja i biva samo lojalan građanin. Ima li taj, nazovimo ga tako, mali čovek obaveza prema sebi?
- E, on tačno zna šta bi trebalo da uradi, ali se krije iza svojih obaveza prema porodici i prema deci. Lakše mu je tako. U kojoj meri je 'Neprijatelj naroda' aktuelan danas i ovde?
- To je tekst koji je uvek i svugde aktuelan. A, nažalost, biće još dugo vremena. Recimo, ima li i prostorno i vremenski išta aktuelnije od manipulacija medijima. Taj tekst nailazi na veliko dopadanje, samo što se svako vreme ne usuđuje da ga postavi na scenu. Danas i ovde je postavljen na scenu, a videćemo kako će se stvari dalje razvijati. Čini se da već ima nekih opiranja. Kada je, pre trideset tri godine, Bora Drašković poslednji put režirao u Beogradu Mihajlovićev komad 'Kad su cvetale tikve', vi ste takođe igrali glavnu mušku ulogu...
- I Ljuba Vrabac je bio na neki način Štokman. I on je tadašnjem sistemu i politici bacio rukavicu u lice i rekao istinu koja je u to vreme bila nepodnošljiva za vlast. Tako da im nije preostalo ništa drugo sem da skinu predstavu. Ali, danas su vremena perfidnija. U kom smislu?
- Onda je bilo: hoćeš, nećeš, moraš sa mnom da se lolaš, a sada je nekako sve ljigavije. Jeste li vi to razočarani u aktuelnu vlast u Srbiji?
- Ne, nisam. Odavno ja ni od jedne vlasti ništa ne očekujem što bi moglo da promeni moj život. Prošao sam tušta i tma ispunjenih i neispunjenih promena, i obećanja, što na ličnom, što na društvenom nivou. Dakle, u ovim godinama više ne mogu biti razočaran ni u kakvu vlast. Ali, razočaran sam u mogućnost budućnosti moje dece. Da se tako izrazim, biće mi jako žao što će moja deca i naša deca izgubiti mnogo dragocenog vremena, jer mi ne rešavamo probleme onom brzinom kojom ta deca rastu. A oni rastu brzo i, naravno, u jednom trenutku neki dignu dva prsta, neki celu šaku, ali postaju većina i kreću u onu priču o kompromisima i pristajanjima. Vratimo se dr Štokmanu, mislite li da je ovo podneblje na kome nema dovoljno Štokmana?
- A šta vi mislite, da neko drugo podneblje ima više Štokmana? Lično mislim da ih mi imamo više nego drugi, ali da treba da shvatimo i osvestimo taj naš štokmanovski način gledanja na stvari i na politiku, pa ćemo onda, po mom uverenju, biti ono što sada samo pričamo da jesmo. Da se razumemo, nismo mi nikakav nebeski ni izabrani narod. Mi samo imamo sposobnost da se u tom nekom idejnom smislu brzo oporavljamo i obnavljamo. Uz sve mane ima u nama tog nekog zdravog gena. A on se trenutno ogleda u tom svojevrsnom otporu prema nekim stvarima koje dolaze iz razvijenog sveta. Na šta konkretno mislite?
- Konkretno mislim na onu sterilnost i uštogljenost koja se krije iza navodnih civilizacijskih normi. Naši 'evropejski' intelektualci su nekako uvek bili praktično neupotrebljivi. Nažalost, mi imamo uplašenu inteligenciju. Smatram da je ona u ovom trenutku jedno od najvećih narodnih zala. Sterilni su, samo nešto komentarišu i drže lekcije. Doveli su do raznih podela, verskih, nacionalnih i ko zna kakvih sve još. Oni navodno promovišu evropejstvo i demokratiju, a isključivi su isto onoliko koliko su to bili i zastupnici nacionalizma. Kao Čehovljeve tri sestre, samo cvile, 'u Evropu, u Evropu'... U Crnoj Gori ću uvek biti domaći Svojevremeno ste dosta igrali u Crnogorskim narodnom pozorištu. Hoće li se taj trend nastaviti?
- Tih mojih sedam-osam predstava su izigrane. Već su dugo na repertoaru. Drugo, kraj je sezone, a ne planiramo da radim tamo neke nove projekte. Sem toga, CNP gostuje po inostranstvu; Makedonija, Hrvatska, Slovenija... Srbija, Vojvodina (smeh)... Da li vi Crnu Goru doživljavate kao inostranstvo?
- Ona meni nije i ne može biti inostranstvo. Tamo sam domaći. I nikada neću moći da je doživljavam kao inostranstvo, pa makar ona to i činjenično bila. Tatjana Nježić
