Izvor: Blic, 24.Maj.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naša država nema ime, ima nadimak
Naša država nema ime, ima nadimak
Činjenica da sam se dogovorio da jedan moj komad bude izveden u Narodnom pozorištu je čast za svakog pisca. To što mojih tekstova nije bilo na sceni te kuće je priča o politici, a ne o Narodnom pozorištu. Ostavio bih to u prošlom veku, u proteklih deset plus pedeset godina. I voleo bih da, ako je ikako moguće, o tome više ne razmišljam, bar privatno. Naravno da ću se potruditi da i vreme Broza i vreme Miloševića vrlo konkretno zapišem, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << jer ne želim da mi neko uništi veći deo života, a da ja ne ostavim o tome nikakvog traga i da to postane kao nešto manje važno. Upravo zato ću raditi film posvećen godinama Miloševićeve vladavine, a u pripremi je i velika serija o Brozu. E, kad njih dvojicu spojim to će biti priča o XX veku u ovoj zemlji - rekao je Duško Kovačević na početku razgovora za 'Blic' komentarišući činjenicu da se, uprkos tome što ga zovu savremeni Nušić, tek sada postavlja njegov tekst ('Sabirni centar') na scenu nacionalnog teatra.
Radite film po svom čuvenom tekstu 'Profesionalac'...
- To je priča o tih 12 godina koju su nosili Danilo-Bata Stojković i Bogdan Diklić. A pošto je Bata otišao ja sam, jednostavno, zaustavio projekat i još uvek radim potpuno novu verziju. Jer, sama Batina pojava na filmu daje osobenu dimenziju.
Ko će ga od glumaca zameniti?
- Mi smo se dogovorili, ali pošto će film, verovatno, početi da se snima u septembru ne bih govorio o tome. Jer, kod nas sve što se planira na duže od mesec dana ne mora biti tačno.
Imate li komentar u vezi sa selekcijom filmova koju je Ministarstvo kulture rešilo da finansijski podrži?
- Radio sam godinu i po dana na tom scenariju, a mi smo obezbedili sredstva i pre nego što je Ministarstvo osnovalo taj fond. Ako je reč o novcima Ministarstva, to je lep stimulans, ali nije suština. Oni su stvari pametno postavili jer neće da vam daju tu trećinu ili četvrtinu ako ne obezbedite onaj veći deo. Što se selekcije tiče, ja nisam čitao ostale scenarije. Da sam bio u žiriju možda bih odlučivao drugačije. A zašto niste išli na gostovanje u Zagreb sa 'Larijem Tomsonom'?
- Nisam putovao u Hrvatsku zato što znam, na osnovu brojnih faksova i slično, da bi to bila priča o politici jer je to neuporedivo zanimljivije od pozorišta. Teatar bi bio samo povod da se načne neka druga tema kojom danas treba da se bave političari. Vidite, dok smo za Miloševićeve vladavine Predrag Marković iz 'Stubova kulture' i ja putovali po Srbiji predstavljajući moje knjige, svako to literarno veče se pretvaralo u političke kružoke, jer već posle trećeg pitanja prešli bismo na Miloševića. To je tada imalo smisla... Ima li sada? Mislite li da je politika 'išetala' iz naših običnih života?
- Mi smo sada u tranziciji. Šta to znači?
- To znači da smo kolektivno u drugom stanju koje će trajati onoliko koliko to međunarodna zajednica bude odlučila. Kao Georgina?
- Možda i duže. Oni će dolaziti povremeno da nas pregledaju i govoriće nam kako nismo još za porođaj i da bi trebalo da se strpimo još koju godinu. Mi ćemo se sa tim teretom kotrljati a oni će stalno nešto izvoljevati. Tako da je to kolektivno trpno stanje kroz koje su drugi narodi prošli početkom prethodnog veka. Pošto smo mi prošli vek proveli u malim i velikim ratovima, kasnimo stotinak godina što za nas i nije ništa. Kako to 'nije ništa'?
- Naučili smo na razna čuda, tako da plus ili minus 100 godina stvarno ne znači ništa. Ako ma šta imamo u životu imamo godina koliko hoćemo. Koje nam je čudo, po vašem uverenju, trenutno dominantno?
- Mene fascinira nešto što je istovremeno i tragično i apsurdno. A bilo bi bliže komediji da nas ne košta nečega što se zove goli život. To je priča o ekstraprofitu. Neki su, dakle, poslednjih 10, 12 godina legalno krali. Svi mi koji nismo ljubitelji Državne bezbednosti znamo ko su ti ljudi, samo oni prolaze nekažnjeno. Onda se u jednom trenutku zapreti da će svako ko se nasilno obogatio morati da plati sve ono što je preko mere ukrao. Znači, postoji jedna mera do koje se moglo krasti. To mi strašno liči na mogućnost da mi upadnemo u banku, opljačkamo 100 miliona DM, onda nas uhvati policija, a sud kaže da treba da platimo 10 miliona. Na to se mi pobunimo, sazovemo konferenciju za novinare i kažemo kako to nema smisla jer smo mi rizikovali svoje živote pljačkajući. Pri tom smo, eventualno, raspoloženi da damo pet ali ne i deset miliona. A činjenice govore da je pod Miloševićevim pokroviteljstvom pokradeno 6 do 7 milijardi dolara, a sada je ekstraprofit naplaćen u vrednosti od 120 miliona! Ne govori li to o sprezi vlasti i kriminala?
- Apsolutno. Svaka stranka danas u Srbiji ima svoje taoce. To je ono što je mučno i što ovaj ojađeni narod najviše vređa. Ne može da se desi da ja gledam vesti i tražim cipele ne bih li otišao do kontejnera da bacim televizor, kao što sam se spremao nekoliko puta do sada. Nisu komunisti ali su kriminalci ili sarađuju sa njima. I sad nam pričaju o moralu i poštenju, a dobro znamo i šta i sa kim rade. Pa i vama je čaršija zamerala članstvo u nekim upravnim odborima?
- Čaršija bi trebala da zna da sam samo u Upravnom odboru Kardio-vaskularnog centra 'Dedinje' i da sam svoju novčanu nadoknadu za taj posao ustupio deci u Zvečanskoj. Uz to, reč je o jednom od najboljih centara tog tipa u zemlji i na Balkanu. Kako se zove ta zemlja u kojoj živimo?
- Kad vas neko s leđa prepadne u mraku tim pitanjem onda vi možete samo da zamolite da vam kaže ono 'pare ili život', date mu i pare i cipele i pantalone samo da vas to ne pita. Ili mu kažete da sačeka par godina. Zemlja u kojoj živimo ne zove se nikako, odnosno zove se onako kako međunarodnica želi. Mi nemamo ime, mi imamo nadimak. Evo, ima oko 50 odsto Srba koji neće da budu Srbi jer to vuče na nacionalizam, isključivost, što pripada prošlosti. Istovremeno, imamo puno razumevanja da sve okolne zemlje koje nisu imale državu po 1.000 godina imaju pravo na to jer su se poželeli države. Mi shvatamo njihovu želju, jer možemo da imamo državu kada god hoćemo. I, uopšte ta naša bahatost i superiornost koja nas je dovela u ovakvu situaciju pogubna je i komično-tragična. Da li ćete i dalje u svom spisateljstvu negovati apsurd koji se zatim ispostavlja kao realnost?
- Kada sam pisao scenario za 'Ko to tamo peva' delovalo je neverovatno što je bombardovanje Beograda 1941. prikazano kroz pevanje dva klinca. Dvadesetak godina kasnije, što u istorijskim okvirima nije ništa, kada su NATO avioni bombardovali Beograd, takođe se pevalo i takođe su neki autobusi bili pogođeni. Da je sniman koju godinu kasnije 'Andergraund' bi mogao da ima niz dokumentarnih scena. Na ovim prostorima, bez obzira na to koliko se trudili i imali mašte da napravite nešto začuđujuće, jednog dana se pojavi život u punoj paradnoj uniformi i kaže da ume mnogo bolje i maštovitije. Tatjana Njezić
