Izvor: Blic, 20.Jan.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naš teatar pati od velike produkcije
Naš teatar pati od velike produkcije
Našeg poznatog scenografa Geroslava Zarića, 'ukrali' smo sa prve probe predstave 'Vila Sašino' Gorana Markovića koje će biti igrana u Beogradskom dramskom pozorištu.
Iako ste tek počeli sa radom, možete li navesti osnovne 'konture' te predstave?
- Komad Gorana Markovića 'Vila Sašino', koji on istovremeno i režira, uglavnom je njegovo lično viđenje priče o kralju Aleksandru i Dragi Mašin. To zapravo nije >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ni istorijsko ni faktografsko viđenje te priče, već samo jedno od mogućih uglova posmatranja. Goran kaže da je ta priča njemu bila posebno zanimljiva jer je njegova baba, koja mu je pričala o tome, gledala kada su kroz prozor dvorca izbacivali, umotane u krvave čaršave, delove tela kraljevskog para. To ubistsvo istovremeno danas ima posebnu simboliku jer je zbog njega, Srbija onda bila prokažena, na sličan način kao što je bila i poslednjih godina. Na koji način ćete vi definisati dramski prostor za igru?
- Bilo bi besmisleno da se bavim istorijskom rekonstukcijom, jer je ta zgrada toliko puta slikana, snimane su TV serije tako da je svi već znaju. Na kraju krajeva, svako može da ode i vidi samu zgradu o kojoj je reč. Ono što je tu zanimljivo jeste pogled iz drugog ugla, očima jednog Francuza, doktora koji ima prilično veliki prostor u ovoj drami. Taj događaj je, naime, tada uzbudio ceo svet i ta priča je bila vrlo popularna na mnogim dvorovima. Jer, radilo se o ljubavnoj priči između mladog kralja i starije žene koja je iza sebe imala veliko ljubavno iskustvo. I važila je za nemoralnu ženu na dvoru, koja je pri tom bila veoma moćna. U kojoj meri je aktuelna ta priča kojom se na određeni način ukazuje na načine rešavanja problema u našoj državi, ali i u vreme ponovnog pominjanja monarhije?
- Očekujem da će ova predstava dići prilično prašine, kako zbog načina na koji se tretira taj događaj, tako i zbog tih društveno političkih kombinacija.
Ovo je vaša treća predstava u poslednjih šest meseci, a prethodili su joj 'Sabirni centar' Narodnog pozorišta i 'San letnje noći' Srpskog narodnog pozorišta, Novi Sad. Da li je to malo li puno?
- Ako gledamo iz pozicije da sam svojevremeno za šest meseci imao šest premijera onda je to malo. Ali nije to glavno pitanje. Koliko ću predstava imati za određeni period uopšte ne zavisi od mene, scenografe niko ne pita da li su u poslu ili ne, niti neko vodi računa o našim terminima, to je prvo. A drugo?
- Problem kašnjenja i pomeranja termina. Na primer, dešavalo se da počnem jednu predstavu a ona bude gotova tek posle druge za koji nisam ni znao da ću je raditi u vreme kada sam počinjao prvu. I to je slika našeg pozorišta uopšte. Naše pozorište pati od prevelike produkcije, kao da je cilj samo imati što više premijera. Ne znam koji su motivi, osim ako nije reč o potrebi da se tamo negde navede što veći broj premijera. Istovremeno, naše stanje duha je takvo da nikada nije bilo teže raditi u pozorištu. Čak i u materijalnom smislu. Zar poslednjih godina nije uloženo u pozorišta skoro kao nikada ranije?
- Govorim o krizi duha, o tome da postoji zamor ljudskog materijela, dok, što se para tiče, i da imamo više novca, mi na ovaj način ne bi mogli da ga potrošimo. Tehnološki, mi smo veoma zastarela sredina. Uostalom, kao i celo društvo. Ne možemo mi imati bolje pozorište od države. U našem pozorištu se na pomen reči scenografija, asocijacija iscrpljuje na nekoliko imena - Angelina Atlagić, Geroslav Zarić, Miodrag Tabački, Boris Maksimović i još poneko. Da li ste vi, budući većinom predavači na akademijama, odgovorni što nema više mladih scenografa u pozorištu?
- Mi smo ljudi koji u pozorište dolaze po pozivu, i pitanje zašto zovu nas a ne neke druge, sasvim je druge prirode. Na sve načine pokušavam da ubacim svoje studente sa FPU, gde predajem, u posao. Ali je veliki problem doći do prvog posla. Svaka scenografija u suštini puno košta jer je ona sama po sebi skupa i ako ona 'ispadne', nema ni predstave. U srećnija vremena je bilo i više rizika, ali sada svi traže proverena imena. Pozorištu je to sigurnije. S druge strane, izgubio se i red. Ranije je bilo nemoguće da neko dobije prvi posao u Narodnom pozorištu a da proverene autore zovu u Kult ili Slaviju, na manje zahtevne scene. Istovremeno, scenografija je posao na duge staze, podrazumeva mnogo vremena provednog u radionicama, mnogo pića popijenog sa majstorima, sedenja na probama. Novo vreme, međutim, nosi nove običaje, a mladi ljudi u skladu sa njima, nisu spremni da uđu u tu vrstu obaveza. Željko Jovanović
