Izvor: Blic, 30.Okt.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Narod se može lečiti jedino istinom
Narod se može lečiti jedino istinom
- Naslov 'Duplo dno' označava nameru da analiza uđe u dublje, skrivenije, tajnije, nepristupačnije slojeve pesničkog teksta. Možda se ispod onog što verujemo da je dno otkrivaju novi prostori i dubine - rekao je akademik Ljubomir Simović, pojašnjavajući naslov knjige ('Stubovi kulture'), koja je na upravo završenom Sajmu predstavljena u dopunjenoj verziji, sa deset novih eseja.
U eseju 'Slovo o Jefimiji' govorite o njenoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nadmoćnosti u odnosu na smrt i užas. Ta nadmoćnost, kako kažete, izrasta iz vere i kulture. Može li se reći da je to prevashodno osobina žena ovog podneblja?- Jefimija tu nadmoćnost u odnosu na smrt i užas nije dosegla ni zato što je bila žena, ni zato što je rođena u ovom podneblju, nego zato što je posedovala jaku veru i veliku kulturu. U pristupnoj besedi, prilikom izbora za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, navodite da je naše nesrećno vreme aktuelizovalo Sterijino delo. U kom smislu?
- U svakom. Sterija je aktuelan i u slikanju karaktera, i u odnosu prema nacionalnim problemima. Kao što znate, naslov jedne od njegovih komedija je 'Laža i paralaža'. Praveći izbor njegovih komedija za Književnu opštinu Vršac, ja sam taj naslov preneo u množinu, 'Laže i paralaže', i to sam stavio kao naslov tog izbora. To je naslov koji pokriva sve njegove komedije, prepune lažnih filozofa, lažne gospode, lažnih rodoljubaca, varalica i pokondirenih tikava. Zar sve te tipove ne vidimo i danas? Sterija je govorio da pisac ne sme da laska rodu. A danas se laska, i to njegovim najgorim osobinama: inatu, drčnosti, isključivosti, nadmenosti, prepotenciji, oholosti, tvrdoglavosti, pretencioznosti... Proglašavajući naš narod najstarijim, najvećim i najsuperiornijim, pretvaraju ga u velikog bolesnika. Sterija je sebi postavio težak zadatak: 'Rodu istinu reći', otvoreno, i po svaku cenu. Lečiti narod istinom. I on je tu lekovitu istinu, upravo tako, otvoreno i po svaku cenu, i govorio. Kako gledate na sadašnji politički trenutak, na previranja na našoj političkoj sceni?
- Pre svega, moram da naglasim da sam svestan činjenice je nova vlast preuzela zemlju u katastrofalnom stanju. Takođe, svestan sam činjenice da se to katastrofalno stanje ne može promeniti brzo. Međutim, pored nekih procesa koji moraju dugo da traju, postoje i oni koji ne moraju. Odlaganje nekih promena je, naprosto, neobjašnjivo. Ko bi, na primer, mogao i pomisliti da će se godinu dana posle 5. oktobra, na promociji nove klase oficira na svečanoj tribini pojaviti novi predsednik savezne države, rame uz rame sa starim načelnikom Generalštaba i starim predsednikom Srbije, koji su tu ostali iz Miloševićevog vremena? Gledao sam tu tribinu i pitao sam se iz kog je to košmara!
Neki ljudi su zaboravili ako su došli na vlast, ko ih je tu doveo, i šta na tom položaju treba da rade. Neki od novih lidera precenjuju i svoje zasluge, i svoje sposobnosti, i na osnovu tih svojih precenjenih zasluga i sposobnosti traže više vlasti i moći nego što trenutno imaju. Traže više vlasti, a pokazuju očiglednu nespremnost da preuzmu odgovornost za teške i nepopularne odluke, ma koliko te odluke bile neizbežne. Rastu sujete, rastu pretenzije, rasplamsavaju se partijski sukobi, do te mere, da stranke postaju važnije i od same države.Narodu je trebalo više od deset godina da pročita Miloševića. Međutim, narod sad ima veće iskustvo u čitanju političara, i čita ih brže. Naravno, političari to još ne primećuju. Ovih dana je propao još jedan pokušaj regulisanja odnosa Srbije i Crne Gore, i očuvanja zajedničke države. Šta kažete na to?
- Zanimljivo je da na tim razgovorima nema predsednika Srbije. Njega povremeno izlažu na tribinama, ali ga na takve razgovore ne pozivaju. Ne znam kako niko ne vidi koliko je taj dvosmislen položaj neodrživ.
Inače, pošto političke elite ne uspevaju da se dogovore, odluka o sudbini federacije, to jest odluka o eventualnom formiranju nezavisne crnogorske države, trebalo bi da bude doneta na referendumu u Crnoj Gori. Međutim, vlast Crne Gore se ponaša kao da je taj referendum već održan, i kao da je odluka o odvajanju od Srbije već doneta. Oni se već ponašaju kao da ih ustav i zakoni savezne države nimalo ne obavezuju. A neki od njih su učestvovali u pisanju tog ustava. Sad odbijaju da nose kapu koju su sami šili i krojili. Srbija se uzdržava od toga da utiče na Crnu Goru, i čeka šta će građani Crne Gore odlučiti. Mislim da je dobro što se Srbija tako postavlja. Međutim, to čekanje već postaje predugo. U tom čekanju gubimo previše vremena. Nezadovoljni tako pasivnom pozicijom, neki predlažu da se i u Srbiji, kao i u Crnoj Gori, održi referendum o sudbini zajedničke države. Da se i Srbija o tome pita, i da se izjasni. Bojim se da takav predlog nema nikakvog smisla. Prvo, to pitanje se u Srbiji i ne postavlja. A, zatim, šta će vredeti taj referendum, ako Srbija na njemu kaže da hoće da živi u zajedničkoj državi, a Crna Gora kaže da neće?
U svakom slučaju, ovde se radi o sudbinskom pitanju. Nisam siguran da su svi akteri svesni ozbiljnosti tog pitanja, i svih posledica ovakve ili onakve odluke. Znam samo jedno - ako se odvojimo, ono što imamo lakše ćemo izgubiti; ako ostanemo zajedno, ono što imamo lakše ćemo sačuvati. Ostavimo sad po strani istoriju i tradiciju, koje nam nalažu da ovu zajednicu čuvamo. Uzmimo u obzir samo interese. Siguran sam da bi, uz malo dobre volje i pameti, zajednička država mogla biti skrojena po meri interesa obeju republika. Autor ste prelepe knjižice 'Pesma o velikoj kući i porodici'. Može li se nadomestiti ta porodična toplina, o kojoj pevate, a koja polako nestaje iz naših života?
- Ta pesma u stvari i nije pesma, nego monolog iz drame 'Čudo u Šarganu'. Jedan od junaka te drame, u strahu od velike samoće, sanja taj san o velikoj porodici. Velike porodice, koje ta pesma opisuje, ne samo da više ne postoje, nego, bojim se, više nisu ni moguće. To je možda razlog više da ih sanjamo. U istom strahu kao i taj nesrećni posetilac kafane 'Šargan', i ja sanjam, i pišem, o tim velikim porodicama, u velikim kućama, o nečemu što nalazimo samo u snovima i knjigama, što može da nas zaštiti i ogreje.
