Izvor: Blic, 05.Okt.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Narkomanija se namerno prećutkuje
Narkomanija se namerno prećutkuje
Dopao mi se scenario koji je napisala Mirjana Lazić jer je na dobar način tretirao problem narkomanije o kome se kod nas namerno ćuti. Na taj naći sagovornica 'Blica', rediteljka Ratiborka Duda Ćeramilac objašnjava razloge i motive za rad na filmu 'Virtuelna stvarnost', koji će premijerno biti prikazan u subotu u Centru 'Sava'. Što se tiče načina na koji je došla u priliku da uopšte snimi ovaj film, ona kaže: 'Scenario sam ponudila >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Televiziji Beograd, tada je urednik bio Milovan Vitezović. Onda se čekalo jedno šest meseci da se realizuje.' U našim uslovima to je prilično brzo?
- Naravno, ali je trebalo čekati. Bila sam uporna. Televizija je najzad pristala, zahvaljujući pre svega Vitezoviću, uspeli smo da nađemo producenta 'Viktorija film' i tako je to krenulo. Čime se film bavi, kog je žanra?
- U najkraćem, to je priča o dvoje mladih i narkomaniji. Pri tom, nije reč o edukativnom filmu, nije reč ni o socijalnoj drami. Reč je o opštoj drami, o ljudskoj tragediji. Porodici kojoj droga uđe u kuću sledi teško vreme i najčešće kraj sa tragičnim posledicama. U filmu sam pokušala da - na realan način i navijajući pomalo za te mlade ljude - obradim ovu temu. Kada kažem na realan način, onda to ne znači da je film dokumentarističkog karaktera, već da pokušava da odgovori na pitanje zašto dete ulazi u svet droge. A kada kažem navijala sam za njih, onda hoću da kažem da su narkomani nekada bila pametna, dobra, lepa deca. Nije se narkoman rodio kao negativan lik. On je sticajem okolnosti, zbog vlastitih slabosti, porodice, okruženja i društva postao to što jeste.
Na koji način ste pravili otklon od same teme?
- Reč je o filmu koji sam videla hiljadu puta i koji mi se jako dopada, a publika će reći šta misli o njemu. Mogu samo da dodam kako to to nije zabavan, već težak, ali realan film. A zašto se zove 'Virtuelna stvarnost'?
- Ako nema stvarne stvarnosti, kontakata sa ocem i sa majkom, ako nema razumevanja okoline, šta onda ostaje - bekstvo od stvarnosti. Neko ima sreće da pobegne u maštu, u pisanje, u neku kreativnu stvarnost, a neko, ko je malo drugačijeg senzibiliteta, pobegne u tu jedinu njegovu, virtuelnu stvarnost - a to je droga. Postoji li neka vaša lična veza u vezi sa ovom temom?
- Ne želim da govorim više o tome, osim da postoji. Da li ste vršili neku vrstu istraživanja, pripremajući se za rad na filmu? Šta je to što je neka vrsta okidača za stupanje u svet narkomanije?
- Razgovarala sam sa lekarima, sa policijom, sa decom, sa roditeljima, sa odraslim narkomanima, sa svima sa kojima sam mogla. Po mom mišljenju, deca najčešće upadnu u narkomaniju ako su jako senzibilna, pri tom jako stidljiva i ne mogu da se iskažu u društvu. Drugi razlog je ako je dete jako radoznalo, a ne postoji ona doza straha od toga da će neko da ga izgrdi kući, na primer. Znači nema kočnice koja bi ga zaustavila na vreme. Jer, svi su oni ušli u tu priču tako što su želeli samo 'da probaju pa više neće'. E, to, nažalost, sa heroinom ne može. To 'samo jednom' zapravo znači, najčešće, za ceo život. U neko drugo vreme je rađen film 'Deca s kolodvora zoo' sa sličnom temom. Postoji li neka estetička relacija između vašeg i tog filma?
- Taj film je celu stvar tretirao na jedan drugačiji način, 'Trejnspoting' na treći, međutim ja sam za okruženje izabrala dve takoreći normalne porodice. Narkomanija nije 'privilegija' siromašnih. Ako ima dodirnih tačaka sa filmom koji pominjete, onda su one jedino na nivou naracije i sastoje se u tome što obe devojčice nemaju oca. Deca ne mogu da uspostave odnos sa jednim ili oba roditelja. Ali ono čime sam se ja najviše bavila u filmu jeste otuđenje. Mi smo u jurnjavi za novcem, u borbi za bolje radno mesto, ispustili iz ruku situaciju u kući, i deca su nam izmakla kontroli. Ona u stvari odrastaju sama. Droga je ovde samo povod za tu priču o samoći. Želim da uporedite vaš film sa ovim zbog toga što je taj raniji nastajao u doba posthipi kulture. Koja vrsta kulture stoji iza vašeg filma?
- Nisam razmišljala o svom filmu na taj način. Samo znam da su to deca sadašnjice koja su rođena pre šesnaest godina i žive u ovom vremenu. S tim što nismo potencirali ovo vreme i politiku. Svakome je jasno da je ovo vreme dovelo do otuđenja. Iako je to briga producenta, na koji način će film biti distribuiran?
- Ne znam i bojim se da će to ići loše. Pre neki dan smo organizovali projekciju filma za bioskopdžije iz Srbije. Svi oni koji su udaljeni preko sto kilometara od Beograda pitali su se da li mi smemo da prikazujemo taj film. Namerno nisam snimala scene pravljenja i spravljanja droge, namerno se nisam bavila 'edukacijom' u vezi sa korišćenjem droge, ali njihova reakcija samo pokazuje da mi namerno ali i podsvesno zatvaramo oči pred tom činjenicom. Pred svačim što, kao, nije lepo. Očekujete li neku vrstu javne polemike?
- Ne. Onaj ko bi trebalo da se uključi u nju i da se bavi tim problemom - taj ćuti, Droga je veliki biznis. A da to nije tako, da nije reč o velikom poslu, mi bismo odavno uspeli da savladamo taj problem ili da ga svedemo na minimum. Međutim, pošto su ogromne pare u opticaju, nama ostaje da nešto individualno pokušavamo i činimo. Ozbiljno ste optužili one čiji je zadatak da sprečavaju rasturanje droge?
- Naravno da ih optužujem. Ja ne optužujem te policijske činovnike i službenike, već one iznad koji izdaju naređenja. Verujte mi, svaki policajac Četvrtog odeljenja poznaje i zna za svakog narko-dilera u Beogradu. Kada bi dobili naređenje da ih pohapse, ne samo u Beogradu, već u celoj Srbiji, oni bi to, garantujem, uradili za dvadeset četiri časa. Nije ovo Njujork, Amerika, ovde svako svakog zna. Ali ti činovnici, iako je reč o sjajnim ljudima, ne mogu da rade mimo ovlašćenja i naređenja svojih bosova. Bilo bi dobro da pomene imena mladih glumaca koji učestvuju u vašem filmu. Glavnu ulogu Seke, šesnaestogodišnje devojčice, igra Maja Mandžuka, drugaricu igra Dina Prelević, ulogu vršnjaka Sergeja igra Lazar Jokić, i naravno ostali veliki glumci kao što je Nikola Đuričko, Radmila Živković, Sonja Savić, Dragan Nikolić i Danilo Lazović. Željko Jovanović
