Izvor: Politika, 22.Apr.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Napadi rodoljublja
Zasad, država sa svojim brigama suviše je daleko od brige za svoje građane
Bauk nasilja opseda Srbiju! Za tako sumornu tvrdnju istraživanja nisu potrebna, jer je sve vidljivo golim okom. Idilična slika Šumadije i Pomoravlja u okasnelom proleću krije u sebi nebrojene mračne tajne. Nisu to drekavci iz bare, niti povratak Save Savanovića, najslavnijeg vampira pod ovim nebom.
Srbija je pod strahom od komšija, vozača, navijača, bolesnika koje niko ne želi da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << leči ili ne zna za njih. Pokazalo se da među čuvarima reda nije lako prepoznati poštenog policajca, mada je izvesno da su takvi u apsolutnoj većini. Grupa razbojnika i otimača, godinama je, primenom pretnji, batina i gole sile, prisvajala imovinu jednog građevinskog preduzimača. Čovek je bio prinuđen da članovima te bande „prepisuje” stanove, poklanja automobile i gotovinu, sve pod pretnjom koja je bila više nego uverljiva.
Građevinar je probao da učini sve što je do njega. Prvo se opirao pa su ga prebili, bežao je ali je morao da se vrati. Da nije gradio ne bi mogao da isplati svoje mučitelje. Setio se policije, ali, vidite, jedan žandarm i ugledni policajac bili su na drugoj strani zakona koji su štitili u radno vreme. Oni su ga uverili da je uzaludno opirati se ili žaliti. Ne vredi, nema kome.
Da nije konačno potrefio poštenog policajca, čovek bi i dalje zidao zgrade za razbojnike, onu sortu koja pozicije u srpskom tranzicionom društvu gradi na tuđem strahu od nesklada između pameti i glupe sile.
Naravno da to nije jedina grupa „reketaša”. Ima ih u svakom kraju grada, u svakom gradu, pored svake uspešnije radnje ili krčme. Njihov parazitski nerv, nezavisno od količine mozga, nepogrešivo bira krotke žrtve. Iza nasilnika stoji čitav jedan soj konsilijera, advokata mafije, koji će njihova zlodela, tamo gde treba, objasniti kao puki nesporazum. Iza njih, kao pouzdana potpora, možda nevoljno stoji i srpsko pravosuđe, koje je najsporije jedino tamo gde bi moralo da bude najefikasnije.
Reketaši su, naravno, samo metafora nesigurnosti krotkog građanina Srbije pred slobodnim nasilnicima. Ministar policije, koji ne stigne da navrati u kabinet (jer je u isto vreme premijer, koji se bavi sudbinom zemlje), reći će da niko nije jači od države. Ta defanzivna tvrdnja, inače, lišena je svake logike, sporna je u svakom svom delu.
Dok država pokaže svoju snagu tamo gde ona želi, a ne gde treba, građani stradaju pred silama kojima država ne može (ne želi, ne stiže) ništa. Parola o tome da „niko nije jači od države”, postaje tako slaboumna poštapalica neefikasne izvršne vlasti, nesposobne čak da kontroliše i svoje najbolje policajce.
Nasilje u Srbiji neće biti zaustavljeno samo kampanjama hapšenja, uz trijumf premijera – šefa policije: „Eto, vidite kako mi to radimo!” Ključna stvar je pokušaj da se u rovitom srpskom društvu otkloni strah od nasilja, koji neizbežno proizvodi nasilje. To mora da učini država, koja će pouzdano biti iza svakog svog građanina koji pokaže da se ne boji razbojnika, ma koliko oni reketaši od pre neki dan izgledali kao da su utekli iz najčuvanijih američkih zatvora.
Zasad, država sa svojim brigama suviše je daleko od brige za svoje građane. Od brige imaju li posla, gde žive i kako, zašto je toliko gladnih, zašto je toliko gladne dece. Zašto su projekti narodnih kuhinja životni ideal nekih gradova na jugu Srbije!
Bez rešavanja tih briga, nema vajde od velikih tema i istorijskih pregovora, nema pomaka u borbi protiv korupcije, pa makar Mišković i ostao zaboravljen na robiji. Sadašnji sistemski i vrednosni haos neizbežno rađa nasilje kao vrstu zanimanja, socijalni sloj otimača, radnika u poslu gde je rizik mali a dobit kapitalna.
Sa tipičnom vrstom nasilja (bez razloga) susreo se onomad Čedomir Jovanović, predsednik jedne parlamentarne stranke. Čovek koji je više puta u karijeri bio predmet verbalnog političkog progona političkih protivnika. Onaj kome su nasilni rodoljubi pripisivali razne izdaje, uz vrlo tupava nadripolitička obrazloženja. I naravno, uz pokušaj grabljenja za patriotski monopol, koji je sam po sebi nasilje, jer svako drugo mišljenje žigoše kao izdajničko.
Nešto nisam uočio da su se skupštinske kolege Čedomira Jovanovića pretrgle u osudi nasilja, a taj događaj bi morao da bude alarm za parlamentarnu uzbunu. Jovanović je nasilnike definisao kao kriminalce, dakle reketaše, dilere droge i razbojnike svake vrste. Kaže da ih poznaje a o njima sve što treba zna i direktor policije Veljović.
Ako u tome ima istine, logično je da Jovanović od takve grupacije dobija pretnje za izdaju, jer oni su najverniji čuvari otadžbine. Onda se može naslutiti šta su otimači stanova imali u vidu kad su građevinaru pri prvom susretu rekli: „Znaš li ti ko smo mi?”
Ne, nisu hteli da kažu da su mnogo opasni, to se odmah videlo. Oni su veliki borci za Srbiju, pa mogu i da otmu koliko im treba.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 22.04.2013.
