Izvor: Blic, 15.Jan.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nametnuti put kojim se često ide
Nametnuti put kojim se često ide
Dok sam gledao u zvezdano junsko nebo i crnilo Dunava u daljini, obuzeo me je neobičan osećaj. Izgledalo mi je kao da se nečemu zaista bitnom bliži kraj. Taj osećaj me je rasturao, uhvatila me je panika, kao da mi nešto jako važno izmiče iz šaka. Ili to, ili mi se opasno sralo - napisao je Marko Vidojković (1975) u svom romanu prvencu 'Ples sitnih demona' koji je autentičnim opisima zbivanja među ovdašnjim tinejdžerima, zbilja skrenuo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pažnju i kritike i publike. Recimo samo to da je od 115 romana NIN-ov žiri 'Demone' svrstao u širi izbor od 30 dela.
Govoreći o ovoj knjizi Vidojković napominje kako je prethodno pisao priče koje su izlazile u listu 'Duga'.
'I počeo sam da se bavim pisanjem ne bi li isterao depresiju iz sebe. Što je najgore i uspelo mi je'. Zašto je to najgore?
- Jer je to slamka za koju se davljenik, to jest ja, hvata. Otprilike 1997. potonuo sam u razvrat i promiskuitet, a 1998. pročitao par knjiga od Bukovskog, pa sam pomislio da bih i ja mogao nešto da napišem. I tako sam izašao iz crne faze. Šta podrazumeva vaša 'crna faza'?
- Au, bre, ovo je kao kod psihijatra. Dešavaju se te faze u meni vrlo često, pa se izvučem pišući. Ne znam šta ću sad kad mi naiđe. Melanholija lako sklizne u depresiju, dovoljno je da ti vazduh loše zamiriše. Za sada sam se izvukao - u sivoj sam fazi.
Da li su opisana gluvarenja, lake droge, alkohol, ispijanje tableta i slično zapravo autobiografskog karaktera?
- Događaji su potpuno istiniti, a pisao sam ih iz osećanja koja imam danas. Kad se te dve stvari spoje dobije se 'Ples sitnih demona'. Svojevrstan muzički lajtmotiv knjige je muzika grupe 'Bed relidžen', a i bez toga se stiče utisak da ne verujete ni u šta?
- Verujem u čoveka, u njegovu slobodu, u njegovu maksimalnu slobodu da radi šta god hoće. Posle će plaćati šta mu sleduje. To je moj moto još od trinaeste godine. A što se tiče muzike grupe 'Bed relidžen', pa ona mi je obeležila život. Dakle, mora imati mesto i u romanu. Zanimljivi su nadimci vaših drugara, kao, na primer, Hitler. Pretpostavljam da je reč o autentičnom momku, kako je on reagovao kada je pročitao roman?
- Bunio se što sam izostavio neke događaje. Junakinja vašeg romana zove se Ana; nju je kako smo saznali iz knjige 'spasao' Hitler, ali se iz dela ne vidi jeste li je 'stigli'. Pa, jeste li?
- Jesam! Ali, o tome se radi u mom narednom romanu.
Shodno vašem pank pogledu na svet ništa vam nije sveto, pa čak ni smrt rođene bake, a o crkvi i da ne govorimo? - Crkva mi je omiljena meta. Pogotovo danas. Zašto?
- Mnogo su se povampirili. To što rade može eventualno biti ono gadno političko manipulisanje. I moj drugi roman nosi naziv 'Đavo je moj drug'. Govorite li o onom romanu u kome ste 'stigli' Anu?
-Da, to je taj. Mislim da će ubrzo izaći iz štampe. Jer, napisan je. Treba samo da prođe lekturu i korekturu. U 'Plesu sitnih demona' vi ste potpuno u pank fazonu; jeste li i danas?
- Sad sam, možda, i više. Kad je čovek klinac on jednostavno nema leđa. Mora da prođe kroz školu i slična sranja. Sada sam književnik, dakle imam leđa. Mogu da kažem - e, baš me briga za sve. A šta ćemo sa trenutkom 'plaćanja računa'?
- A, ko vam kaže da će stići? Šalim se, sve se to svede na isto, bar kada je o meni reč. Ne košta to mene mnogo, a pogotovo ne one oko mene. Junak u 'Demonima' je uglavnom u stanjima koja obično nazivamo 'suženom svešću'. Zašto?
- Pa, zato što stanje sužene svesti služi da se pobegne od života. Čovek može biti pijan ili naduvan, pa da mu je lepo. Ali, nemojmo se zavaravati i religija je bežanje od života. Ne mislite li da iza te jake potrebe da se pobegne od života ipak stoji slaba ličnost? - Što da ne? Pa, nema slabije ličnosti od mene. Ne krijem to. Ali, nisam imao poriva da pređem na teške droge. Trava je halucigena, a meni se to dopada. Heroin nema veze sa tim. Koliko je to rašireno među klincima? Kako ste nabavljali travu?
- Ja sam travu nabavljao od klinaca mlađih od mene i po deset godina. A, što se raširenosti tiče - pa rašireno je, vrlo je rašireno. Međutim, ima tu jedna druga, po meni, veoma bitna stvar. Koja?
- Postoje oni koji se u to ubacuju iz neke svoje unutrašnje potrebe i oni koji to rade iz fazona. Samo budala koja uđe u to iz fazona, a ne iz osećaja, može sa trave da pređe na heroin. Deluje te vrlo kivni na sve i svakoga? - Da, pa šta? Razlog?
- Zato što je narod često stoka, koja u najvećem broju slučajeva ide putem, odnosno slede 'vrednosti' koje im država i društvo nameću. A, ovi im, naravno, bez obzira na to koji su, propisuju ono što im odgovara. Dakle, škola, vojska, posao, žena... Svima su zapravo potrebni poslušnici. Meni je to traćenje vremena. Zapravo, većini je na kraju nečega žao. Onima što su svašta prošli žao je, što su iznemogli i ostarili i što su eventualno nešto propustili, a drugima što se nisu ni usudili da žive. Po mom uverenju mnogo je bolje da radiš ono što osećaš, nego da se zbog licemerja sputavaš. Ljudi su takvi kakvi su, a nisu baš idealni, i bolje je da to odmah pokažu. Interesantno je da 'Demone' rado čitaju i znatno stariji ljudi...
- Tačno provaljujem matorce, i to one koji nisu iživeli svoju mladost. Zato sam ja sa mladosti prešao na život. A to znači?
- Da je glavni junak i dalje prisutan, možda u još gorem obliku. Jer, dovoljno je da ti neko kaže da si dobar pisac, pa da od sitnog demona postane pravi.
Tatjana Nježić
