Izvor: Politika, 31.Jan.2012, 01:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nameštaljke, čojstvo i junaštvo
Naravno da se sada svi bave uspesima srpskog sporta i pitaju zbog čega je takva razlika između sporta i rezultata koje (ne)ostvarujemo u drugim oblastima
Pisao sam o tome pre nekoliko meseci u tekstu „Srce u junaka” i izrekao tezu da kada se dođe do određenog nivoa tehničke i taktičke umešnosti, a u vrhunskom sportu se to naprosto podrazumeva, sve ostalo je stvar srca i voljnog elementa. Tačnije, sve se vrti oko sportske sreće i sportskog morala. „Spremiti se najbolje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << što možeš, boriti se do kraja, ne precenjivati sebe niti potcenjivati protivnika, ne predavati se i ne paničiti ni onda kada ti ne ide i kada se čini da je sve izgubljeno. Eto vam formule uspeha – i to ne samo kada je o sportu reč”.
Nemam bog zna šta dodati ovim rečima – sem da su poslednji uspesi –srčanost i patriotizam Novaka Đokovića, naših vaterpolista i rukometaša (kao i još ranije odbojkaša) gornju tezu samo još jednom empirijski potvrdili.
Ali nema niti može biti rezultata ukoliko se, zapravo, prikriveno igra i radi u korist protivnika. Zvuči nemoguće i zaista se događa retko, ali se, nažalost, ipak ponekad dešava. U sportu se to zove „nameštaljka”, kažnjivo je i smatra se za sramnu stvar, dostojnu prezira.
Za razliku od sporta, u životu, biznisu i politici nameštaljki ima mnogo više i nisu uvek lake za detekciju, niti su uvek predmet zasluženog prezira. U politici i ratu to se zove „izdaja” ili „kolaboracija“, iako u poslednje vreme dobija politički korektnija imena, kao što je, na primer, „prihvatanje nametnute realnosti”. A u poslu to spada u kriminal, premda se povremeno toleriše kao „korisna malverzacija”. U medijima se to zove „spinovanje” i „pi-ar” i najodgovornije je za stanje kliničke smrti i dubinsku kompromitaciju dobrog starog novinarstva.
Polemička reakcija Srđana Bogosavljevića „Ogledalce... očigledno” spada u ovu poslednju vrstu medijske (polu)nameštaljke i manipulacije. Naime, da je Bogosavljević pažljivije pročitao moju kolumnu na koju reaguje, a ne samo pohitao da demantuje ono što se u njoj i ne tvrdi, video bi da je njen najveći deo posvećen upravo odbrani istraživanja od neosnovanih kritika i nerealnih očekivanja javnosti i naručioca. Ali baš zato da bi takvih napada i pritisaka bilo manje, istraživači moraju biti skrupulozniji i ne davati povoda da se sa njihovim podacima manipuliše, ili da, ne daj bože, u manipulaciji i sami učestvuju.
Ja sam, zapravo, prema tada još nepoznatom autoru istraživanja u svom tekstu bio još blag i blagonaklon, te zato i napisao kako „nikada ne znate da li je neka sumnjiva nelogičnost posledica istraživačke greške, medijskog spinovanja, ili samo lošeg novinarskog prepričavanja”. Dakle, pomenuo sam tri mogućnosti i nijedna od njih nije bila da su naručilac ili agencija namerno falsifikovali rezultate. Ipak, indikativna je Bogosavljevićeva motivacija da se oglasi upravo sada, a ne, recimo, na masovno predstavljanje njegovog istraživanja pod više nego problematičnim naslovima kao što je „podrška ulasku u EU u porastu”.
Pošto gospodin Bogosavljević, očigledno, prati medije, što je dokazao promptno reagujući na moju usamljenu kolumnu u kojoj se, uzgred rečeno, on i njegova agencija uopšte ne pominju, kako to da nije reagovao na pogrešno – ako je bilo pogrešno – navođenje ili manipulisanje rezultatima iz njegovog „rođenog” istraživanja koje je objavljenou doslovno svim štampanim i elektronskim medijima u Srbiji? Zašto se deset dana nakon saopštavanja tih rezultata nije oglašavao da ispravi grešku ili makar otkloni „nejasnoću” u prezentaciji svog istraživanja? Kako mu, kada već kod mene lovi i ono što ne piše (insinuaciju da je istraživanje namešteno), nije zasmetalo ono što su svi mediji objavili, a što je, kako sada kaže, i po njegovom sopstvenom nalazu pogrešno – da je podrška ulasku Srbije u EU u porastu? Čak i ako on lično nije izrekao neistinu da podrška građana ulasku u EU raste, čudno je što je reagovao tek na moju tvrdnju da je to neistina i da, uz određene statističke oscilacije, kontinuirano opada mesecima. A naročito nakon letošnje posete Angele Merkel i pritisaka kojima smo kao zemlja poslednjih meseci bili izloženi.
Ja sam samo napisao da „pomenuti rezultati, ovako kako ih je saopštila Kancelarija za evropske integracije, odnosno kako su ih preneli mediji, ne korespondiraju sa stvarnošću”. I to tvrdim i sada. Ali uopšte nemam nameru da osporavam tvrdnju da je „Ipsos stratedžik marketing već 15 godina ubedljivo najveća agencija na Balkanu”. Ne smeta mi čak ni njegov pomalo ironično intonirani poziv da me pouči oko „teorijskih i praktičnih osnova uzoračkih istraživanja”. Naprotiv, čovek se uči dok je živ, a pogotovo je to potrebno u tako dinamičnim oblastima kao što su politika, javnost, mediji i metodologija naučnih istraživanja. Dakle, zahvaljujem na pozivu. I čak sam spreman da mu uzvratim ljubaznost skromnim predlogom da bih sa sa svoje strane mogao malo pomoći u postavljanju nesugestivnih političkih pitanja i nepristrasnoj interpretaciji rezultata istraživanja.
Vrlo je verovatno da gospodin Bogosavljević i ja ne delimo iste teorijske i političke pretpostavke, ali to ne bi smelo da bude razlog da se ne razgovara ili ne složi oko elementarnih činjenica. A jedna od tih činjenica je da podrška ulasku Srbije u EU već mesecima opada. Sve drugo je trenutno irelevantno.
U ovom poslu ponekad je pravo „junaštvo” saopštiti naručiocu rezultat koji mu ne odgovara. Ali biti spreman na to da se saopšte rezultati koji se ne dopadaju ni naručiocu ni nama samima moralo bi da bude stvar podrazumevanog istraživačkog „čojstva” i intelektualnog poštenja.
Đorđe Vukadinović
objavljeno: 31.01.2012.
