Izvor: Politika, 04.Jan.2014, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naličje kritičkog mišljenja
Kako razgraničiti apsurdnu, besmislenu kritiku od razumne kritičke reči?
U kakvoj smo državi i društvu živeli 2013. godine? Na to pitanje odgovaraju svi – od prodavca krompira i jabuka na pijaci do javnih intelektualaca i političkih aktera u vlasti i opoziciji. Ništa neobično. To je slika demokratskog javnog govora, ako pod ovim podrazumevamo govor svih građana. Međutim, pravo pitanje je kako se govori i misli o javnim stvarima srpskog društva. Zapravo, kakav je kvalitet >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kritičkog mišljenja?
Preko ovog pitanja se olako prelazi valjda i zbog toga što sintagma kritička misao ima sama po sebi alibi nepogrešivosti. Ona obezbeđuje neku vrstu apriorne ispravnosti sopstvenoj tvrdnji. Da se ne zalećemo. Postoji kritičko mišljenje, ali i „kritičko”. Pod ovim drugim, krijumčari se jedna misao koja je po formi kritička, ali po sadržini iracionalna. Nju hrani splet političkih emocija, želja, interesa.
Ako treba da izrazimo profil ove „kritičke misli” o državi i društvu onda je to misao o propasti Srbije. Slikar društva bi koristio samo mračne boje na svom platnu. Dve su tačke te propasti: društveno-ekonomska i politička.
Srbija propada nezadrživo privredno, ali njenu propast ubrzava i pojava „apsolutne vlasti, kulta ličnosti i diktature” 2013. godine. Ovi kritičari, koji dolaze sa raznih strana, kažu da se nisu dogodile nikakve promene. Dakle, nema ni borbe protiv kriminala i korupcije, ni Kosova i Metohije, ni pokušaja stvaranja zdrave privrede i jeftine države, ni provere kadrova na javnim funkcijama, ni konstruktivnog odnosa prema inostranstvu. Ništa, kažu promotori propasti Srbije.
Kako da se postavimo prema ovim kritičarima srpskog društva i države? Upustiti se u raspravu sa njima rizik je za racionalnu misao o društvu, onu misao koja ima jasne pojmove i oslonac na proverljive socijalne činjenice. Davno je Aristotel posavetovao da ne treba sa svakim raspravljati. Danas, u demokratiji svako ima pravo da govori šta poželi i to pravo treba zaštititi. To pravo, međutim, računa i na razgraničavanje apsurdne, besmislene kritike od razumne kritičke reči.
Ko u ove naše dane ozbiljno uzme u razmatranje kritičko mišljenje o diktaturi, apsolutnoj vlasti u Srbiji, nadrljao je saznajno i moralno. On ponižava istoriju političke misli i sociološke knjige o društvenom i državnom poretku. A i sa očima nije nešto u redu ako se ne vidi stvarnost političkog i društvenog života u kojoj svako može da kaže šta hoće bez krivičnopravnih posledica.
Zašto je važno za svako odgovorno društvo da odvoji lice i naličje kritičkog mišljenja? Zbog toga što je ključna karakteristika mišljenja rešavanje problema. Kritička misao za razliku od nekritičke nastoji da prevaziđe ograničenosti koje se nalaze u društvenom poretku i društvenoj stvarnosti. Dakle, to je mišljenje koje prevazilazi ono što postoji, što je dato u društvu i državi, a ne može se prevazilaziti ako nema vrednosnog stanovišta.
S druge strane, svako mišljenje ima društveni karakter, o čemu je temeljno pisao Karl Manhajm. Društveni karakter mišljenja omogućava odgovor na pitanje: kako je moguće da pojedinci o istim društvenim i političkim činjenicama misle na drastično oprečan način? Moguće je zato što egzistencija snažno utiče na način mišljenja. A pod egzistencijom podrazumevamo niz naslednih, biografskih, socijalnih, situacionih, obrazovnih, vaspitnih, ekonomskih i drugih činilaca.
Misao o propasti Srbije pripada „kritičkom” mišljenju. Ali ona prevazilazi dato na način samodestrukcije, dok je njeno vrednosno stanovište u željama, strastima i interesima obavijeno gustim maglama. Na taj način, ova „kritička” misao se ušunjala u javni prostor i samoimenovala kao javna kritika.
Racionalna kritička misao podrazumeva svest o društvu, državi, kolektivnim i individualnim potrebama, odgovornostima, identitetu, vizijama razvoja, kao i svest o problemima koje treba rešavati.
Kada je već tako, onda se razbistravanju kritičkog mišljenja mora posvetiti velika pažnja. Rado se prisećam jedne rečenice Emila Dirkema: „Da taj gospodar (javno mišljenje – Z. A.) ne bi postao nerazuman despot, nužno ga je prosvetiti, a kako ako ne naukom.”
Sociolog, naučni savetnik
Zoran Avramović
objavljeno: 04.01.2014.
