Izvor: Politika, 19.Okt.2010, 23:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Najzad!
Šta očekuje novi saziv Komisije za zaštitu konkurencije i čime to njeni zvaničnici treba da se bave
Jedan od za mene najbitnijih trenutaka u Srbiji u poslednjih deset godina odigrao se marta 2004. godine, kada je odlazeći premijer (Zoran Živković) nasmejan na vratima kabineta dočekao novog (Vojislava Koštunicu). To je pokazalo da Srbija postaje normalna zemlja.
Da li će takva biti i primopredaja dužnosti čelnika Komisije za zaštitu konkurencije, koja treba >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da se odigra ove nedelje (tekst pišem u ponedeljak)? Po najavama odlazeće čelnice, ne bi se reklo. Žestoko je u medijima osporila izbor novih zvaničnika, a činjenicu da ona nije izabrana nazvala je smenjivanjem, da preskočim ostale delove. No, šteta koja je time već načinjena, uključujući i štetu od odugovlačenja sa izborom novih zvaničnika, ne može da se popravi, tako da treba da se razmotri šta to očekuje novi saziv komisije i čime to novi zvaničnici, po mom mišljenju, treba da se bave.
Prvo, zadatak komisije nije da jedino sprovodi zakon. Njen zadatak je da zaštiti konkurenciju u Srbiji, a to, osim sprovođenja zakona, podrazumeva mnoge druge stvari. To se, pre svega, odnosi na zastupanje ideje konkurencije, odnosno na aktivnosti u javnosti sa ciljem da se utiče na sve one koji donose odluke u pogledu poslovnog okruženja u zemlji. Pokazalo se, ne samo u Srbiji, da najveća opasnost konkurenciji dolazi od barijera ulasku novim učesnicima na tržište, pa komisija treba aktivno da radi na umanjenju, odnosno uklanjanju tih barijera. Počev od carinske i druge zaštite domaćih proizvođača, kontraproduktivne, a vlasti drage koncepcije „interventnog uvoza”, preko barijera osnivanju novih preduzeća, koje uključuju sve one prepreke vezane za gradsko zemljište, kao i sve druge troškove započinjanja poslovanja (analiza Svetske banke, na primer). Da, sve je to ono čime komisija treba da se aktivno bavi, a ne samo da, poput dosadašnje, (ne)odobrava koncentracije. Zastupanje ideja konkurencije je svakodnevni posao, a iskustvo istočnoevropskih zemalja koje su pristupile EU pokazuje da je ova aktivnost, naročito u ranim fazama primene politike zaštite konkurencije, daleko efikasnija nego puko sprovođenje zakona.
Drugo, komisija treba stalno da objašnjava javnosti šta i kako radi. Pri tome, treba voditi računa da javnosti čine različite ciljne grupe. Široka javnost ne zna mnogo o ovoj oblasti, što je sasvim prirodno. Politika zaštite konkurencije je složena, u velikoj meri kontroverzna, ne prestaju rasprave o pojedinim pitanjima, ima veoma složene tehničke postupke, pa nije ni čudno što znanje široke javnosti o tome nije veliko. To, međutim, ne znači da tu javnost treba zaboraviti. Treba joj posvetiti pažnju pre svega u funkciji zastupanja ideja konkurencije i formiranja javnog mnjenja u tom pogledu.
Treće, daleko je bitnije, međutim, izgraditi odnose i dobiti saveznike u onoj užoj, relevantnoj javnosti, koju čini stručna, poslovna i akademska sredina. To je javnost koja je presudna za stvaranje podrške komisiji u njenom radu. Ta javnost, naročito poslovna, pomno prati delanje komisije, budući da od tog delanja zavisi budućnost, profiti ili gubici. A odluke komisije deluju na sve, ne samo na one na koje se neposredno odnose. One mogu da odvrate preduzetnike od legitimnih i sa stanovišta društva poželjnih poslovnih poteza.
Četvrto, u ovom sazivu zvaničnika saveta komisije dominiraju pravnici. To, samo po sebi, nije loše, ali treba voditi računa o tome da je konkurencija ekonomska kategorija, odnosno da svaka odluka (čak i ona da se ništa ne preduzima) ima značajne ekonomske posledice. Zbog toga je potrebno da se obezbedi odgovarajuća ekonomska analiza svakog (mogućeg) poteza komisije. Sudija Ustavnog suda SAD Oliver Holms je još 1897. godine napisao da je ekonomska analiza budućnost u racionalnom sagledavanju prava, pa bih voleo da za Amerikom u ovom pogledu ne zaostanemo više od sto godina.
Konačno, smatram da komisija ne sme da se libi da predlaže, obrazlaže i da se aktivno bori za izmenu onih zakonskih rešenja i, naročito, podzakonskih akta koje donosi vlada za koje smatra da nisu odgovarajuća. Od ključne je važnosti da do takvih promena dolazi ne zbog toga što bi one olakšale posao komisije, nego zbog toga što komisija smatra da bi se time bolje zaštitila konkurencija, odnosno poboljšalo poslovno okruženje. Vraćanje obaveze sprovođenja testa hipotetičkog monopoliste u Uredbu o načinu određivanja relevantnog tržišta pokazalo bi verodostojnu želju komisije da se ponaša na taj način.
Mnogi su izbor novog saziva komisije propratili uzdahom olakšanja – najzad! Vreme je za novi početak. Srećno im bilo!
predsednik CLDS-a, profesor Pravnog fakulteta BU
Boris Begović
objavljeno: 20.10.2010.
