Izvor: Blic, 04.Okt.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Najviše smo ugroženi od sebe samih
Najviše smo ugroženi od sebe samih
Miloš Peričić, apsolvent režije na FDU, u improvizovanom filmskom studiju hangara 'Starog aerodroma” na Novom Beogradu snima svoj prvi igrani film 'Skoro sasvim obična priča”. Scenario je po zajedničkoj ideji osmislio Dušan Ristić. Ekipa filma, uključujući i glumačku, i pored filmskog iskustva predstavlja zbir debitanata a to je i producentska kuća 'Premaks Grup”, Predraga Maksimovića. Kao koproducent moglo bi se računati >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Ministarstvo kulture republike Srbije jer je film dobio sredstva iz nedavno ustanovljenog Filmskog fonda. Peričić je dosad radio kao pomoćnik režisera u mnogim filmovima, od 'Skajhuka” preko 'Rata uživo” i 'Mehanizma” do 'Apsolutnih sto”.
Šta mislite da je odlučilo da pored svih drugih projekata i vaš bude u grupi onih koji su dobili pomoć Ministrastva?
- Mislim da je presudila vrlo jednostavna filmska priča, skoro sasvim obična, o odnosima među polovima, jednoj vezi koja prolazi kroz svoje lepe trenutke i, kao i svaka druga, kroz iskušenja da bi, najzad, došlo do razrešenja, do prelomnog trenutka u kome se odlučuje da li je nastaviti dalje ili ne. Film se bavi isključivo ljudima odraslim na angloameričkoj pop kulturi urbanom sloju velikih gradova u Srbiji koji je sve ovo vreme nekako i najteže preživeo. Možda će nekome ovo izgledati nepravedno, jer bilo je mnogo drugih koji su patili, ali ovde je reč je o ljudima koji su pribegli 'duševnom eskapizmu”, begu u same sebe - ka vrednostima koje postoje u nama i bez kojih bi i naš opstanak bio ugrožen.
Kakve je odnose među polovima zatekla vaša generacija?
- Ne znam kako je ranije izgledao 'kasni” pubertet, ali generacije kraja sedamdesetih nekako su kasno sazrevale. Kao da smo svi osamdesetih odustali od odrastanja. Nešto se čudno desilo, žene su isprednjačile, postale nekako zrelije. Lakše prihvataju čin sazrevanja i u svoje tridesete ulaze sa jasnom odlukom. Čekanja nema. Iz sasvim prirodnih i opravdanih razloga one ulaze u čvrste veze i brak. Dugo smo razmišljali šta nas je navelo da ne odrastamo, zašto su generacije naših roditelja brakove sklapale čim pređu dvadesetu. Nešto se promenilo i nije reč samo o promenjenim ekonomskim uslovima.
Sudeći po svemu što se zna o scenariju, ovo bi trebalo da bude film kakav nije snimljen u poslednjih petnaestak godina. Kako ste se odlučili da presečete postojeći trend domaće filmske industrije?
- Prirodno je da u doba velikih kriza umetnost prestane da 'laže i maže” kako smo svi dobri i veseli, raspoloženi. Upravo nas svakodnevica 'ubija u pojam”. Trenutak je da se podsetimo da postoje i duhovne vrednosti koje nam čine život. Najbitniji smo mi sami, naša intimnost, privatnost, naše emocije koje delimo sa prijateljima i ženama koje volimo, porodicom…Tek onda smo učesnici u drugim socijalnim i statusnim grupacijama. Onaj najuži krug u kome se nalazimo čini desetak ljudi, to je naša svakodnevica koja se zaista danas menja na bolje. Kakva je bila vaša svakodnevica svih ovih godina?
- Skoro ceo život proveo sam u Bloku 45, dakle od 1973. Zasićen sam pričama koje ispoljavaju emocije kroz bilo kakav vid nasilja, getoizacije i svega ostalog što je postalo 'blokovski stereotip'. Tokom vremena rodila se i jedna druga misao u okviru naselja koja su 'šareniš ljudi” po socijalnoj i kulturolškoj osnovi. Ljudi su počeli da se iseljavaju početkom devedesetih, u vreme kada su klinci na svakom ćošku potezali utoke, a droga se 'valjala” ulicama Novog Beograda. Jedan sam od onih koji su ostali u Bloku. Svet oko mene nije me ugrožavao toliko da bih i fizički otišao odande. Bilo je to pre pitanje 'unutrašnjeg bega”, lične odluke koliko ćeš dopustiti okruženju da deluje na tebe. Priča o momcima sa Novog Beograda predstavlja deset do dvadeset posto tzv. tvrdog jezgra, a ovi ostali su kao u vesternu: kad dođe do obračuna beže sa ulice u svoje stanove i posmatraju iza zavese. Mislim da je došao kraj jednostranog pristupa temama iz 'blokova”, premda je u celom svetu popularna tema getoizacije društvenog i individualnog života, priča o ljudima s margine koji imaju problem identiteta. Kako će gledaoci poverovati vašem filmu ako se o blokovima snimaju uglavnom drugačiji filmovi, a preko hip hopa i repa plasiraju teme koje odudaraju od vašeg 'nevinog” scenarija?
- Ovo nije film o blokovima ali ne znači da je naš film 'imaginacija”, da ne oslikava realnost. Odabrali smo stvarne ljude i njihove dileme i progovorili o njima onako kako to dosad niko nije u domaćem filmu uradio. Doduše, junaci filma koriste, povremeno, tzv. lake droge, ali ne 'otkidaju” mnogo. Napetosti uglavnom razrešavaju međusobno, pričom i zezanjem.
U srpskom filmu govori se o 'klanovima”, glumcima koji se sele iz filma u film, o temama koje ne izlaze iz okvira tzv. generacijskog filma… Koliko je ovo vaš odgovor na to?
- Mislim da jesmo zasićeni likovima sa velikog ekrana bez obzira kojoj generaciji pripadaju, bez obzira kog su 'kalibra”.
Na kasting nismo zvali ni naturuščike niti poznate glumce. Ekipa je debitantska, mada ima filmsko iskustvo. Malo smo svi nekako novi. Klanove srećemo u svakom poslu na svakom koraku i u svakom okruženju. Ne razmišljam o njima, bitno je da plasiram ideje sa kojima smo počeli realizaciju filma. Milorad Pavlović
