Izvor: Politika, 13.Jun.2011, 00:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Najveća je opasnost od pesticida
To su veoma agresivne, otrovne hemikalije
U medijima se govori da mi u Srbiji koristimo zdravu i zdravstveno bezbednu hranu ali ja kao nastavnik i praktičar mogu da kažem da je proizvodnja povrća, a i voća, iz ugla zdravstvene ispravnosti, i kod nas dosta rizična. Jer treba otići tamo gde se povrće i voće proizvodi, na parcele, u staklenike i plastenike.
Pođimo samo od toga ko se kod nas bavi povrtarskom proizvodnjom, pretežno na malim površinama, jer proizvođači >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su manje-više neupućeni, bez odgovarajućeagronomske osnove. Cele generacije se u nekim domaćinstvima bave povrtarstvom, ali uglavnom uz razne improvizacije.
Najveća opasnost dolazi od pesticida, zaštitnih sredstava koja se koriste radi suzbijanjabiljnih bolesti i štetočina.To su veoma agresivne, otrovne hemikalije koje može ispravnokoristiti samo onaj ko je dobro edukovan. Međutim, naši proizvođačito često nisu. Mnogi od njih dodaju više hemikalija nego što je propisano pa time ili oštećuju usev ilizagađujuplod koji stiže do potrošača. Upotreba pesticida je jedan od najosetljivijih momenata u poljoprivrednoj proizvodnji. Naročito se to može reći zarano povrće koje seuzgaja prevashodno uplastenicima, gde se veoma mnogo koriste đubriva i pesticidi. Da li će taj konačni proizvod biti dobra, ispravna i zdravstveno bezbedna hrana zavisi od toga ko se bavi poljoprivrednom proizvodnjom. S tim što ekstrarano povrće, npr. paradajz u martu, uglavnom potiče iz uvoza. Jer da bismo ga dobili kod nas, plastenike bismo morali da zagrevamo, a to veoma poskupljuje proizvodnju.
Zato veoma rano povrće stiže u Srbiju iz mediteranskih zemalja u kojima dopunsko zagrevanje nije potrebno. Ali i taj paradajz je ponekad deformisan i ,,ne liči na sebe”. Uglavnom, zbog primene hemikalija i hormonalnih preparata, koji se primenjuju radi boljeg zametanja plodova.
I ovi preparati se, u stvari, moraju koristiti prema fabričkom uputstvu, i deformacija nećebiti. Ali pitanje je koliko su uzgajivači koji u mediteranskim zemljama koriste hormonske preparate uopšte stručni.Zato i iz ovih zemalja stižu proizvodi koji nisu uvek ispravni, ai oblik im je drugačiji od prirodnog. Hormonski preparati su u biljnoj proizvodnji u mnogim zemljama pa i kod nas zabranjeni.Zato i neki naši proizvođači idu u susednu Grčku ili u Tursku gde je prodaja hormona dozvoljena. Upotreba ovih preparata je na granici rizika, ali oni se koriste radi boljeg roda. Uglavnom ih koriste za uzgoj paradajza. Zato se dešava da su plodovi ove biljke deformisani, a kad ih presečete videćete da su prazni i liče na plod paprike. To je rezultat veštačke, a ne prirodne oplodnje. Hormonalni preparati se često koriste i u uzgoju lubenica i dinja, jer pomažu da biljke što pre sazre.
Ali i upotreba hormona ne mora da vodi do nezdravog proizvoda: sve zavisi od proizvođača i od primene preparata.
I upotreba đubriva može da stvori velike probleme. A naročito doziranje, jer proizvođačima je cilj što veća proizvodnja, i u tome im mogu pomoći veće količine đubriva. Ali prekomerne količine delujutoksično.
Radi veće proizvodnje koristi se i prenošenje naslednih osobina jednih biljaka na druge. Tako se suočavamo sa genetski modifikovanom hranom. To se načelno objašnjava činjenicom da suresursi za proizvodnju hrane u svetu sve manji. Čovek je zato posegnuo za nečim što uvećava proizvodnju, ali ne zna se kuda to vodi. I da li će i na koji način priroda na to ,,uplitanje” u evoluciju da odgovori. Tako genetski izmenjeni materijal dolazi i do nas. Pominju se soja i kukuruz. U povrtarstvu toga zvanično nema, ali nezvanično ima (opet paradajz). I sve se to, dalje, koristi i u prehrambenoj industriji.
Kako rešiti problem? Pre svega, većim angažovanjem struke. Mi u Srbiji imamo odlične poljoprivredne proizvođače, ali i one koji to nisu.Država je ta koja bi trebalo da organizuje poljoprivrednu stručnu službu koja bi proizvođače edukovala.Ta stručna služba bi trebaloda pokriva celu Srbiju tako da,,stručnjaci budu komšije proizvođača”, a ne da sede u poljoprivrednim apotekama i u raznim institucijama udaljenim od onih koji proizvode hranu. Struka je sad uglavnom odvojena od proizvodnje, i zato i mogu nastati razni problemi i nepravilnosti. Isto se može reći i za naše inspekcijske službe koje malo ko vidi tamo gde se nalazi hrana koju kupujemo.
*Profesor Poljoprivrednog fakulteta BU
Vukašin Bjelić
objavljeno: 13.06.2011.
