Izvor: Blic, 15.Apr.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Najvažnije je misliti svojom glavom
Najvažnije je misliti svojom glavom
Pravila postoje. Zna se kako treba da izgleda Sveti Jovan, a to da li ćeš mu naglasiti nos, to je već do tebe - slikovito objašnjava studentkinji violine Dragan Radosavljević Lawford, koji živi i radi u Berlinu. Jedina konstanta u njegovom životu je - violina. To što su od njega, tokom trajanja majstorskog kursa u Centru lepih umetnosti 'Guarnerius' pokupili naši 'mladi lavovi' prikazali su na koncertu u Centru, dok je sam Radosavljević >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nastupio u Kolarčevoj zadužbini, u pratnji pijanistkinje Natalije Mladenović. Beogradska publika se tako ponovo susrela sa ovim violinistom, nakon zimskog koncerta u Centru 'Sava', na kome je nastupio kao solista sa Julijanom Rahlinom, svirajući na violini 'Đuzepe Gvadanini' iz 1793. godine, koju mu je poklonio brat, violinar, Vladimir Radosavljević. Koncertirao je u Brazilu, SAD i mnogim zemljama Evrope. Svetski autoriteti poredili su ga sa violinistima poput Miše Elmana i Jaše Hajfeca. Planira junsku turneju u Brazilu, nakon toga i u Americi, Nemačkoj... Iz Beograda će poneti uspomenu na brojne uzvike 'bravo' iz publike.
A, kako je sve počelo?
Radosavljević je rođen u Beogradu 1974. godine. Po diplomiranju u M Š 'Josip Slavenski', osetivši da, kako kaže, mora da ode negde napolje, da vidi nešto novo, konkuriše na Akademiju u Beču.
'Počeci su bili teški, nisam poznavao jezik, a bio sam u nezavidnoj finansijskoj situaciji. Nismo polazili od nule, već od minusa. Srbi su za vreme rata bili ispod ranga domaće životinje u svetu. Sramota je šta su ti ljudi sa nama radili. Jedino mi nismo mogli da dobijemo stipendije bilo kakve vrste u Beču. Na osnovu toga što je rat u Srbiji, umetnicima su sečene grane na kojima sede! Opstao sam zahvaljujući mom bratu, koji je mukotrpnim radom i prodavanjem čega sve ne, uspevao da mi pomogne', kaže za 'Blic' Radosavljević. Zašto ste se opredelili za život u Berlinu?
- U Beču sam završio studije, međutim, kakav je bio početak, tako sam se osećao i svih tih deset godina tamo, nesrećno i usamljeno. Napustio sam, u to vreme, solističku karijeru, jedino što me je spasavalo bila je violina i bavljenje pedagogijom i kamernom muzikom. Preklaparao sam sve moguće arhive u kojima se nalaze stari spisi svih tih ljudi koji su živeli u Beču, počev od Mocarta preko Bramsa, Šuberta, Šumana... Kada je nabujala potreba za promenom sredine, odabrao sam Berlin, jer je to grad koji se rađa u novom svetlu. Beč ne prihvata nikakvo samostalno razmišljanje. U Berlinu sam već dve godine i presrećan sam, jer je to grad u kome mogu da se sakrijem, u kome mogu da upoznajem, grad u kome mogu da radim sve što mi padne na pamet, a ja živim relativno raznovrstan život. Otkuda taj dodatak prezimenu?
- To je već duga priča. Da li je bilo potrebe za tim?
- Nije bilo potrebe, takve stvari se dešavaju slučajno. Uostalom, nije ni bitno, ljudi mogu da me zovu kako god hoće. Zastupate li neku posebnu violinsku školu, poput ruske, na primer?
- Stavljanje umetnika u jedan lonac je vrlo opasna stvar, zato što oni raznovrsno prilaze tom zanatu. Moja škola je mešana od jevrejsko-ruske, franko-belgijske i škole Dragana Radosavljevića, koja ima najveći udeo.
Kako ste uspeli da se nametnete, uprkos sedmogodišnjem napuštanju koncertnog podijuma?
- Ljudi su čudna stvorenja i vrlo su skloni kompenziranju svojih nedostataka u kritici prema drugim ljudima. Loša energija je ta koja se, nažalost, brzo usađuje u biološki sistem ćelija - takozvano telo. Stari ljudi kažu: 'Kad ti se nešto lepo desi, skini prsten s ruke i baci ga u vodu'. Znači, moraš nečim lošim da začiniš nešto lepo, da bi se sećao toga uvek. To je, nažalost, tako. Na čemu insistirate u radu sa učenicima?
- Količina znanja koju violinista treba da ima, ne samo o muzici, gromna je, a njime se potkrepljuje i osmišljava muzika. Za to treba vreme, a master klas podrazumeva tri-četiri predavanja. Takav rad troši čoveka, ali je, istovremeno, zadovoljstvo gledati ljude koji odjednom dobiju ogromnu količinu energije i umeju da se nose s njome. Ne samo da su svi polaznici, ovog puta, talentovani, već koriste i glavu, znači od njih može nešto da bude, a to je nama preko potrebno u ovoj zemlji. Znate, talentovan čovek nije onaj koji bi mogao, već koji može. Smatrate li da onaj ko je pozvan da se bavi našim muzičkim životom, zaista i čini sve da bi ovaj bio kvalitetan?
- Ni u najrazvijenijim zemljama sveta nikada se ne čini dovoljno. Umetnost je deficitarna grana industrije koja malo para donosi, sem ako se radi na pravi način, a malo ljudi tako radi, jer im je lakše da nauče matematiku i da se bave samo njome, a ne i da joj pridruže znanja o umetnosti pa da budu menadžeri umetnika. Kod nas bi moralo još mnogo više da se radi, pogotovo na čistom tehničkom obrazovanju mladih svirača, u tehnološkom smislu, znači, da ljudi znaju kojim stopama gaze, a ne da tumaraju ulicama i notama k’o muve bez glave. Ovde je uvek bila problem ta neorganizovanost, koja košta vremena, novca, talenata, najzad, i opšte situacije u zemlji. Nije reč o crnom gledanju na stvari, već o realnosti. Ima razloga zašto sam posle jedanaest godina odlučio da dođem i da sviram na benefits koncertu u Centru 'Sava', svestan da mora nešto da se izinicira, čak i ako ljudi na te inicijacije ne reaguju. Biće sve više takvih postupaka, a ono što bih poželeo svojim sunarodnicima je da počnu da se oslobađaju lažnih kriterijuma i ubeđenja, da počnu da gledaju svet onakvim kakav jeste, a ne kakav bi oni želeli da vide. Jer, mali Perica lepo zamišlja život, ali život ne zamišlja malog Pericu lepo, sve dok on sanja. Šta je to što bi, eventualno, moglo trajnije da vas veže za Beograd?
- Volim ja Kalemegdansku tvrđavu, ali moralo bi sve ovo o čemu smo pričali da se pokrene; nije stvar samo u parama, niti samo o ljubavi, znači, obe bi morale da budu tu, kao i saznanje da se svest ljudi takvom brzinom u jednom pozitivnom pravcu razvija da mogu da kažem: svejedno mi je što sada nemam para, biće ih za godinu, dve... Znači, treba mi jasna slika u glavi koju možda nemam i usled tolikog odsustvovanja. I, 'za sve postoji rešenje, baš kao što pokazuje sama violina, uprkos zemljinoj teži...'
- Baš tako, a postoji još jedan razlog zbog čega ne mogu da se vratim ovde, a to je zato što se ja ne vraćam nigde, jer živim svuda. Ljubica Jelisavac
