Izvor: Blic, 07.Dec.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Najvažnije je da volite svoj posao
Najvažnije je da volite svoj posao
Na nedavno završenom Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu, Radmila Tomović-Grinvud dobila je prvu nagradu za ulogu Melite u predstavi 'Leda' Miroslava Krleže. Značaj tog priznanja je tim veći, ako se zna da ova smotra okuplja dobre, a ako ne i najbolje jugoslovenske predstave u kojima je ostvareno dosta značajnih uloga. Radmila Tomović-Grinvud, od ove sezone stalna članica Ateljea 212, o samoj nagradi kaže: 'Naravno, drago mi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je što sam dobitnica te nagrade, kao što mi je drago što sam za istu ulogu dobila nagradu i na 'Vršačkoj pozorišnoj jeseni'. Ali, ono što ovu nagradu meni čini posebno dragom, jeste njeno ime - 'Ardalion'. Tek pošto sam čula da sam dobitnica, saznala sam i nešto više o imenu te nagrade'. Kako se dobija uloga u takvoj predstavi, kao što je 'Leda', a naročito uloga kod Dejana Mijača? Jer, vi ste tada bili u statusu slobodnjaka, bili ste izvan, takozvanih, glavnih tokova?
- Ne znam. Mene je pozvao upravnik Ateljea 212 Svetozar Cvetković. Pretpostavljam da je bilo važno i to, što me je profesor Mijač znao iz Sombora, gde smo radili Šekspirove 'Sonete'. Iako sam tada već živela u Beogradu, igrala neke predstave, ipak sam osećala da bih mogla i želela više da radim, kao, uostalom, svako ko voli svoj posao. U to vreme sam radila u Vršačkom pozorištu predstavu 'Bajka o mrtvoj carevoj kćeri', koja je bila veoma značajna za mene, mada je odigrana samo osam puta. Uloga Rime donela mi je važno iskustvo, u profesionalnom smislu, iako nije ostavila nekog naročitog traga u pozorišnom životu. Uz predstave 'Bliže' i 'Leda', to mi je jedan od najdražih projekata. Ona se desila tako što ste me vi, tada umetnički direktor u Vršcu, pozvali da radim. I to je odgovor na pitanje kako se dobijaju uloge. Šta je Krležina Melita značila u vašem životu? Kako je došlo do nje?
- Bilo je to kopanje rude iz dana u dan, tokom dva meseca. Kako se približavala premijera, reditelj nas je sve više okupirao, zapošljavao, sve smo više i više radili, nije nas puštao da ostanemo ni trenutak sami sa sobom. Kada je došla premijera, on se samo povukao i ostavio nas sa svojom predstavom, svojim likovima, od kojih prirodno, nismo imali nikakav otklon. Mi, u stvari, nismo znali šta smo i koliko uradili do same premijere. Međutim, ta predstava ne bi bilo tako zdušno igrana, da se nismo svi maksimalno uložili. Znači, osim dobrog dirigenta, potreban je i dobar orkestar, što se pokazalo tačnim i na festivalu u Užicu - Milica Mihajlović je dobila nagradu za epizodu, Jelena Đokić je proglašena najboljom mladom glumicom na Festivalu, a ja sam, takođe, dobila nagradu. Do te uloge, do Melite, došla sam postepeno. Reditelj je mudar čovek i tokom proba nam nikada nije otkrivao karte do kraja. Onda smo mi stalno tragali za tajnim i skrivenim značenjima, što je, po mom mišljenju, dobar način da se dođe do tačnih i duhovitih rešenja, pa publika lakše prihvata gorčinu i ironiju Krležinih reči.
Vaše kolege i vi, takođe, uvek govorite o rediteljima kao o zvezdama. Šta uopšte mislite o rediteljima u ulozi pozorišnih zvezda?
- Kao glumac ne mogu, i ne treba, da imam isti doživljaj i uvid u buduću predstavu kao što ima reditelj. Svako ima svoj deo posla, a njega je uvek puno, jer se uvek može bolje i dalje. Kada prihvatam neki projekat, ja moram da poverujem reditelju, kako bih uspela da ispratim ono što on želi. Kada poverujete, rešenja se lakše otkrivaju, slobodnije igrate. A, kako stojite sa promenom sredine?
- Vrlo mi je drago što sam menjala sredine. Ja sam otišla u Sombor koji ima visoko standardizovano pozorište, potom sam igrala u 'Buhi', sada igram u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u predstavi 'Bliže', igram Ružicu u predstavi 'Mileva Ajnštajn' Vide Ognjenović u Narodnom pozorištu, ,'Divlji med' i 'Ledu' u Ateljeu 212, znači - u različitim sredinama. Za mene je bilo najvažnije u svim tim poslovima da sačuvam svoje kriterijume. Važno mi je što sam postala član Ateljea 212, ali to neće bitno promeniti moj odnos prema poslu. Pretpostavljam da će, još dok sam u punoj glumačkoj snazi, prevladati neke druge okolnosti u pozorištu, neki drugi zakoni, da će početi da se radi na način koji sam ja već iskusila, preko ugovora i projekata. Očekujete li da će prelazak na ugovore doneti nešto drugačiji odnos prema radu, a time i drugačije predstave, pozorište?
- Verujem da će se promeniti motivi i pristup poslu, kao što se nadam da će naša branša u budućnosti biti više zaštićena. Jer, kada stojite iza projekta kao da je on lično vaš, onda to podrazumeva veću odgovornost i veću želju za pokazivanjem svojih mogućnosti. Mislim da je to ono što može da donese pozitivne promene u pozorištu. Jedno lično pitanje - na koji način ste došli do drugog prezimena?
- U pozorištu. Pitam vas zato što je vaš muž direktor Baleta Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Ko će preplivati Dunav?
- Zadovoljna sam što on ima priliku da radi ovde i što nećemo morati da napuštamo zemlju, posle deset godina trpljenja svega onoga što smo svi zajedno preživeli. Drago mi je što ne moram da idem još jednom u pečalbu i drago mi je što će u mom rodnom gradu raditi čovek, za koga mislim da može da donese neke ozbiljne promene i drugačiju atmosferu. Verujem da se one neće osetiti samo u Baletu. U Ateljeu su u toku pripreme za novu predstavu 'Čudo u Šarganu' Ljubomira Simovića, koju režira Dejan Mijač. Da li ste u podeli?
- Jesam. Probe su već počele. Željko Jovanović
