Izvor: Blic, 10.Mar.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Najvažnija mi je ljubav
Najvažnija mi je ljubav
Vedrana Rudan, autorka romana 'Uho, grlo, nož', ponovo je skrenula pažnju na sebe tokom drugog boravka u Beogradu. Ova intrigantna autorka iz Hrvatske, kojoj u izdavačkoj kući 'Rende' od jesenas objavljuju već četvrto izdanje knjige, bila je opšta meta novinara nakon scenske postavke svog romana u izvođenju Jelisavete-Seke Sablić i režiji Tanje Mandić-Rigonat. Njena junakinja Tonka Babić, Srpkinja iz Hrvatske koja provodi besanu noć tokom poslednjeg >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << rata između dva ‘bratska' naroda i priča sa sobom, sa njima, sa svima, bila je povod i za smeh i za suze.
Jeste li ikada slutili da će vaš roman dospeti na scenu 'Ateljea 212'?
- Naravno da nisam. Čak i kad razmišljam o onome što sam gledala imam jedan zanimljiv dojam. Iako je to moj tekst, ja sam imala utisak da nije. I dok sam se smejala Seki, razmišljala sam: 'Bože dragi, pa šta to ova žena priča?' Međutim, to je ipak delo Seke Sablić i Tanje Mandić.
U kojoj meri je Tonka Babić autobiografski lik?
- Htjela bih naglasiti da to nije moja istinita priča, mnogo toga u knjizi jeste moje, ali još više je onoga što nije. To je zapravo priča o žrtvi, a velika većina ljudi su žrtve, svi smo žrtve na ovaj ili onaj način. Mislim da je upravo to ono u čemu se ljudi prepoznaju u ovoj knjizi, a sada i u predstavi. Jer, živimo u teškim vremenima, nekolicina drži naše sudbine u svojim rukama, ukrali su nam lovu, ukrali su nam i budućnost. Osećam se opljačkanom, silovanom, ubijenom.
Jesenas ste, prilikom boravka u Beogradu u vreme izbora, duhovito primetili kako vam sa stanovišta slogana (koji se vrte oko reči 'znamo se', 'znate me'...) svi srpski predsednički kandidati deluju kao članovi HDZ-a, jer i njihov je slogan na bazi tog izraza. Kako vam danas izgledaju stvari?
- Postoji jedna razlika između, uvjetno rečeno, Srba i, uvjetno rečeno, Hrvata. Primećujem da na cesti i u taksiju, u kavanama svi samo govorite o politici. To mi je prosto nevjerojatno, jer u Hrvatskoj toga ima sve manje i manje. U Beogradu samo slušam šta je rekao Zoran, šta je rekao Sloba, pa ovaj, pa onaj... I stalno se vrtite u tom krugu. A niko ne priča o seksu, na primer. Ja ne znam, ali vi ćete izumrjet ako vam oni budu jedina tema i preokupacija (smeh).
Zastupate tezu da je mir teži od rata?
- Mi u Hrvatskoj smo, po mojoj proceni, neke dve-tri godine ispred vas. Dakle, mi trenutačno živimo vašu budućnost.
A ona izgleda?
- Izgleda strašno. Dakle, Hrvatska je prodana zemlja, njome vladaju bogataši, odnosno mafijaši, sirotinja gotovo da nema šta jest, srednja klasa je gotovo potpuno nestala, plate su male, štrajkova, nesreća i bolesti ima na pretek... Mir je strašan!
U romanu koji sada pišete takođe se bavite fenomenom mržnje...
- Da, pišem o bračnoj mržnji. To je jedina prava mržnja, mržnja sa velikim M. Mržnja prema kojoj odnosi između Srba i Hrvata nisu ništa.
Kako se manifestuje?
- U Hrvatskoj uglavnom nožem u vrat, a kako u Srbiji - ne znam.
A gde je ljubav u čitavoj priči?
- Kod mene, doma. Jer da je nema, ja ne bih pisala, ne bih se šepurila po beogradskim koktelima. Samo sretan čovek može biti opušten, može napraviti nešto. Mislim da je ljubav u ljudskom životu najvažnija! Tatjana Nježić
